Tagovi

Srpska pri?a: teze za razgovor o kraju jedne epohe

dragi prijatelji,

opet prenosim tu?i tekst. Imam i nekakvo priru?no opravdanje; prvo, ?ovjek koji je ovo napisao je vrlo pošten, vrlo hrabar, vrlo pametan, i makar piše na srpskom, savršeno ga je lako razumjeti, i vrijedi pro?itati što kaže, i za one koji ga poznaju, a posebno za one koji ga prvi put slušaju, drugo, osloba?anjem generala gotovine i marka?a pokrenut je niz doga?aja, emocija, istupa, rasprava koji, kako i ovdje na pollitici svjedo?imo, omogu?uje da povremeno/privremeno iza?emo, iz onog što se katkad zove lu?a?ka košulja gotovih istina, cementiranih argumenata, ukopanih stavova, i o tome svjedo?i i serija dnevnika i osobito komentara, tre?e, o temi o kojoj sr?a popovi? govori, teško je komentirati izvana, iz hrvatskih cipela, bez opasnosti da nekog uvrijedimo/povrijedimo, dakle, dobro je ?uti nesumnjivo dobrog ?ovjeka i njegove odmjerene i znala?ke rije?i iznutra, peto, uistinu jest rije? o stanju, prošlosti iz koje hrvati poukom gotovine zauvijek izlaze, a srbi i srbija za sada ostaju i kako obaladaleka citira faulknera (The past is never dead. It's not even past - prošlost nije mrtva, nije niti prošla) budu?nosti koje nema, i makar se radi o srpskoj budu?nosti, ona jest u tajnoj i javnoj vezi s hrvatskom budu?noš?u, i zadnje a ne najmanje važno, potka?io sam peš?anik za reakcije na osloba?aju?u presudu, u jednom komentaru, ne da to peš?aniku nešto zna?i, i ne da sam ja neko, ali nepravedno bi prema svemiru bilo da to, makar je razlika u vrsti reakcije prema reakciji sonje biserko neo?ekivana, bude jedini put da spominjem peš?anik, ali koliko bio u pravu ili ne, da ga poduprem jednom i kad mislim da uistinu zaslužuje.
Dakle nakon ovog uvoda tekst sr?e popovi?a pripreman kao koncept za izlaganje na skupu: divlje društvo – divlja?ka država ili da li je završena jedna epoha, koji je Peš?anik organizirao u CZKD-u 26. studenog 2012.

Teze za razgovor o kraju jedne epohe
Sr?a Popovi? | 27/11/2012

Latinka Perovi? je nedavno rekla: „Srpskom narodu preti nestanak.“

Kurt Vonegat smatra: „?ini mi se da svi živimo svoje živote kao neke pri?e. Ako ?ovek pretraje onih uobi?ajenih 60 i nešto godina, sva je prilika da je njegov život, kao uobli?ena pri?a – završen, a ono što ostaje da bude preživljeno jeste EPILOG. Život nije završen, ali sama pri?a jeste.

Preostale godine jesu epilog – neka vrsta staretinarnice doga?aja, nasumi?na gomila kurioziteta, kutija, zbirka koještarija.

Ovo se može odnositi i na nacije. Nacije tako?e mogu misliti o sebi kao o pri?i. Te se pri?e, u jednom trenutku, završavaju ali život te?e dalje.“

U ovoj srpskoj “pri?i”, koja je indikativno i simboli?no po?ela “doga?anjem naroda”, sve se ve? dogodilo. Cela ta drama je ve? odigrana, ništa se tu više ne “doga?a”. U odsustvu doga?aja mi smo vra?eni sebi, i kao narod i kao pojedinci.

Osnovni zapleti te pri?e koju smo sebi kao narod pri?ali 25 godina su raspleteni. Osnovni procesi su završeni, osnovne politi?ke teme su potrošene. Ja sam tako razumeo i stav Latinke Perovi? o mogu?nosti da NESTANEMO kao nacija. Ne fizi?ki, naravno, ve? tako što je pri?a koju smo sebi kao nacija pri?ali – završena, i da nam je ostalo da živimo samo njen epilog.

U tom epilogu vidimo kako stari glumci pokušavaju da mamuzaju tu ve? mrtvu pri?u, samo da bi se još koji trenutak zadržali na sceni, pred o?ima publike. U stvari je jasno da cela scenografija, zajedno sa svim rekvizitima i potrošenim glumcima, mora da se ukloni sa scene ako se želi otpo?eti novi komad.

Pošto je pri?a koju smo sebi pri?ali bila, s pravom, ?esto opisivana kao luda?ka, njen završetak doneo je i izvesno olakšanje. Bez te pri?e, svet je postao ponovo stvaran. Bezobli?an, gotovo nerazumljiv, ali stvaran. Doživeli smo da se ?ak i najgorljiviji protagonisti te luda?ke pri?e, iznenada pozivaju na REALNOST. U odnosu na kompromitovanu stvarnost u kojoj smo živeli, mamurluk je ipak pomak nabolje.

Kad kažem da su „zapleti raspleteni, procesi završeni, a politi?ke teme potrošene“, mislim na slede?e:

Kraj socijalizma
Razbijanje Jugoslavije
Ratove za nove granice (uz simultano falsifikovanje istorije)
Plja?ku društvene imovine
Gubitak Kosova
Petooktobarski pu?
Državni udar s desna
Atentat na prvog demokratskog premijera
Prvobitnu akumulaciju kapitala
Procese pred Haškim tribunalom
Pokušaje suo?avanja sa zlo?inima
Rehabilitaciju ?etništva

Ne?u govoriti o bilansu ovih procesa; taj bilans svi znamo:

Država
Gubitak teritorija
Privredna katastrofa („industrijska kontrarevolucija“, plja?kaška privatizacija)
Samoizolacija
Privatizacija institucija, bezakonje

Društvo
Nestanak srednje klase
Odliv mozgova
Opšta pauperizacija, brutalno raslojavanje
Moralni bankrot
Intelektualni deficit
Nestanak odgovornosti
Odsustvo društvene kohezije
Centrifugalne sile: egoizam, cinizam, pohlepa, laž, mržnja
Formiranje politi?ke klase i fenomen kidnapovane države.

Suština je da su ovi procesi ireverzibilno završeni. To su simboli?no pokazali i rezultati poslednjih izbora. Velika apstinencija i njena artikulacija u argumentaciji belih listi?a razotkrila je široko nepoverenje u sam politi?ki proces.

Ideja za ovu tribinu nastala je tokom razgovora urednika i saradnika Peš?anika o strateškom postavljanju budu?e Peš?anikove ure?iva?ke politike. Ako se teku?i javni politi?ki diskurs jalovo još uvek vrti oko mrtvih tema (personalnih intriga, stran?arenja, mitova resantimanskog nacionalizma, ?etiri stuba spoljnje politike, navodne borbe za Kosovo, slogana „i Evropa i Kosovo“ itd), da li je produktivno zamajavati se tim nametnutim pseudo-temama, ili treba pokušati da se definiše tema koja je u osnovi svih naših ?orsokaka.

Po meni, problemi Srbije i nisu politi?ki i nikakva strana?ka politika ih ne rešava, niti to pokušava. Ispod privida politi?kog života doga?a se stvarni život društva u kome su pravi uzroci naših dugotrajnih nevolja. Stranke niti mogu niti žele da se tim realnim društvom bave. To bi morao biti posao civilnog sektora i pre svega medija i kulturne javnosti. Naši problemi su po?eli u kulturi i u medijima (SANU, Udruženje književnika, Odjeci i reagovanja, Televizija Beograd, Politika, Knjiga o Milutinu, Golubnja?a, da ne nabrajam). Uprkos modernom preziru prema idejama kao takvim, neko je jednom rekao: „Ništa se nije dogodilo u svetu dok se nije prvo dogodilo u glavama“. Nijedan problem se ne može rešiti, a da nije prvo shva?en.

U Peš?aniku sam ponekad govorio o resantimanskom nacionalizmu. Pod tim sam mislio na ose?anje ogor?enja i pokušaje samoviktimizacije koji nastaju kada prvobitni agresivni militantni nacionalizam doživi istorijski poraz. To su one „gorke suze posle“ o kojima je govorila još Isidora Sekuli?.

Danas mislim da za to postoji drugi, bolji izraz i za to sam zahvalan kod nas nedavno objavljenom radu uglednog francuskog politikologa Dominika Moisija: „Geopolitika emocija“. Tu mislim na pojam i definiciju kulture poniženja.

Nemamo vremena i nije prilika za neki ozbiljniji prikaz ovog rada. Osnovna teza Moisija je da se politika ne može razumeti ako se na nju gleda kao na partiju šaha; uloga emocija u politici vrlo je važna, pa ukoliko ne prihvatimo suštinski uticaj emocija, tok istorije je jednostavno nemogu?e razumeti.

Meni ovo zvu?i vrlo ta?no i razumno. Ne?u vas gnjaviti empirijskim istraživanjima koja pokazuju da politi?ka uverenja ne nastaju kao racionalni izbor i proizvod argumentovane deliberacije, ve? da su posledica emotivnih stavova li?nosti, stavova koji nemaju nikakve veze s politikom.

Moisi se usredsre?uje na tri osnovne emocije: strah, nadu i poniženje. Zašto ove tri emocije? Moisi smatra da su one „usko povezane sa pojmom samopouzdanja, a da poverenje u sebe predstavlja odlu?uju?i faktor u na?inu na koji nacije odgovaraju na izazove sa kojima su suo?ene, kao i kako se odnose jedne prema drugima.“

Uproš?eno, Moisi navodi da bi se izraz tih emocija mogao sažeti u ovim stavovima:

NADA: „Ja to želim da u?inim, ja to mogu i ja ?u to u?initi“ (recimo, ?in?i?).

STRAH: „Bože, svet je postao tako opasan; kako da se od njega zaštitim?“ (recimo, Miloševi?).

PONIŽENJE: „Ja to nikada ne?u mo?i“, a to bi moglo da preraste i u „Mogao bih i da te uništim, kad ve? ne mogu da ti se pridružim“ (recimo Koštunica, Vuk Jeremi?, Dveri, Šešelj, uopšte antievropski nacionalisti, koji neumorno brane naše ve?no ugroženo „dostojanstvo“).

Ukupnom dominacijom jedne od ove tri emocije nastaju posebne kulture: kultura straha (recimo SAD posle 11. septembra), kultura nade (Indija, Kina) i kultura poniženja (arapski svet).

Slede?i Moisijevu tipologiju ova tri osnovna oblika politi?ke kulture, mislim da u Srbiji jasno preovladava kultura poniženja.

Pokuša?u to da pokažem uz pomo? Moisijeve analize elemenata kulture poniženja:

Poniženje je nemo?, emocija koja je pre svega posledica ose?anja da više nemate kontrolu nad svojim životom, bilo kolektivno kao narod, nacija… ili pojedina?no kao osoba.

Poniženje bez nade izaziva o?ajanje i stvara ?ežnju za osvetom.

Ako ne možeš da dostigneš one koje smatraš odgovornima za tvoje poniženje, bar možeš da ih spustiš na sopstveni nivo: „Pokaza?u im šta je patnja“.

Na primer:

Koštunica: „Nane?emo štetu onima koji su priznali Kosovo“ (paljenje Ambasade SAD);

Jeremi? (predsednik sveta) najavio je da ?e “me?unarodnim kriminalcima naneti štetu koju nisu o?ekivali da ?e im se desiti”. On je rekao i da ?e to u?initi “tako mi svega” i “da ne?e znati šta ih je snašlo”;

Novak ?okovi? (teniski vladar sveta), za koga se kaže da je pokorio Njujork, zavladao Kinom, on se doživljava kao osvetnik na teniskom terenu. Tako to shvataju publika i mediji, a onda se to prenosi i na njegovo shvatanje sopstvene uloge i njegovo ponašanje na terenu. To povratno poja?ava osvetni?ka ose?anja u publici.

Mržnja odjekuje.

Svoj poraz (Egip?ani u Šestodnevnom ratu) nisu doživeli samo kao vojni neuspeh, ve? i dublje, kao neku vrstu moralnog suda, “izgubili su samopouzdanje”. To je bio više kulturni i moralni nego politi?ki i ekonomski problem, kao da su istorijskom poniženju dodata ose?anja slabosti, neefikasnosti i neuspešnosti.

Ne treba mnogo dokazivati da se ovo odnosi i na vojne poraze Srbije tokom devedestih. Ose?anje poniženja utoliko je ve?e u slu?aju Kosova, kada je Srbija poražena od Albanaca, koje glavni ideolog srpskog nacionalizma naziva „genetskim talogom Balkana“. Kako je ša?ica nosa?a uglja mogla tako da ponizi potomke cara Lazara?

Nesposobnost sopstvenih lidera je još dublji izvor frustracije, jer nije nametnuta spolja.

U našem slu?aju, moglo bi se parafrazirati ono što su pobednici, Izrael, govorili nakon Šestodnevnog rata: „Izrael ima tajno oružje, to su Arapi“. Naši protivnici u ratovima devedesetih tako?e su se mogli pozivati na sli?no tajno oružje; to su bili Srbi ili, ako vam je tako lakše, Miloševi?ev režim.

Diplomatija poniženja: ose?anje poniženja koristi se u diplomatiji tako što se igra na kartu ose?anja krivice drugih naroda koji su u?estvovali u ponižavanju vašeg naroda, i to se koristi za dobijanje ustupaka.

Tako se koristi bombardovanje Srbije 1999. godine ili Oluja u Krajini 1995.

Poniženje može da se prikriva i fasadom intelektualne oholosti iz koje nastaje proglas „Budu?nost pripada nama, baš kao što je i prošlost bila naša“.

„Ni?ija nije gorela do zore“, zapadni svet je pred totalnom propaš?u. A onda ?emo videti „?ija majka crnu vunu prede“.

„Ja ne mogu i ne?u da budem uspešan u svetu kojim oni upravljaju i odre?uju ga; zato ?u stvoriti sopstveni svet u kome ?e uspeh biti definisan po mom naho?enju.“

Ovo je najkra?a i najsažetija definicija politike DSS-a, Dveri i mnogih desni?arskih politi?ara u Srbiji.

Ne bi trebalo da nas iznena?uje što je kulturi koja stenje pod bremenom poniženja, nepodnošljivo bolno da prizna ?injenice i što je jedna od strategija jednostavno poricanje ?ak i onoga što je o?igledno.

Dovoljno je pomenuti samo Srebrenicu.

Poniženje je nemo?, emocija koja je pre svega posledica ose?anja da više nemate kontrolu nad svojim životom, bilo kolektivno kao narod, nacija ili pojedina?no kao osoba.

Beli listi?i bili su reakcija na ovo ose?anje da kao pojedinci nemamo nikakvu kontrolu nad partijskom državom, u kojoj se sva pitanja rešavaju dogovorima i pogodbama izme?u stranaka, iza zatvorenih vrata, daleko od o?iju javnosti, pri ?emu dobijeni glasovi služe kao žetoni na kockarskom stolu. Cela politi?ka klasa je uglas zakukala na ideju BL, jer se njome delegitimiše izborni proces kojim oni prikrivaju svoje privatne interese proglašavaju?i ih opštim dobrom.

Demokratski izborni procesi, u odsustvu demokratske kulture i jake srednje klase, neizbežno doprinose ja?anju nedemokratskih snaga.

To je ono što su beli listi?i shvatili. Time je ujedno smanjeno ose?anje nemo?i i poniženja kod bira?a, što je krupan korak u borbi protiv kulture poniženja i njenih destruktivnih posledica.

Beli listi?i nisu politika. Oni imaju simboli?an zna?aj i to pre svega na kulturološkom i moralnom planu.

Neki sa tim imaju problem, smeta im „zaslepljenost moralom“ i ponavljaju ?in?i?ev savet da „oni kojima je do morala idu u crkvu“. Razumem, ali neumesno je to govoriti u crkvi, to jest u Peš?aniku, jer se prosto name?e odgovor koji ?e se dobiti iz crkve: kome je do politike, neka ide u stranke.

U razvijenom društvu postoji visok stepen diferencijacije uloga. Tu ima mesta i za politiku i za uslovno re?eno crkvu i te uloge ne treba mešati. To jest ne treba o?ekivati ni da politika služi crkvi, niti da crkva služi politici.

Peš?anikom su pokušali da se posluže i DS i LDP i pokazali veliku frustraciju kada je Peš?anik ostao veran svojoj proklamovanoj ulozi, da bude slobodan medij i platforma onih koji zadržavaju svoje pravo i potrebu na politi?ki nezavisno kriti?ko mišljenje i koji odgovaraju samo svojoj savesti.

Ja mislim da je takav Peš?anik potreban svakom društvu i da društvo, mada ne uvek i pojedine stranke, od toga ima samo koristi. Uvek treba biti nepoverljiv prema poklicima „svi, svi, svi“ i pozivanju na sabornost i jedinstvo. Potpuno jedinstvo mogu?e je samo u plemenu koje ima zajedni?ke neprijatelje.

Autor nam je ustupio svoj koncept za u?eš?e u razgovoru: Divlje društvo – divlja?ka država ili Da li je završena jedna epoha, koji je Peš?anik organizovao u CZKD-u 26. novembra 2012.

Peš?anik.net, 27.11.2012.

Komentari

Od izvora tri putića

Srbija, nakon i službenoga poraza od Hrvatske, stoji na raskrižju i može birati između puta k Rusiji, k EU, ili ostati u svom vilajetu. Trenutačno bi voljela k Rusima, ali svi iz okruženja idu k EU, pa što sad? Najgore za Srbe je to što se nikako ne odriču ideje i projekta države u kojoj je Split, Dubrovnik, Zadar, Osijek, i u kojoj nema Hrvata. Kad se bude nešto dogodilo da se izgubi ova ideja, onda srpsko društvo može naprijed. Peščanik čita i sluša tek mala, beznačajna skupina ljudi, među kojima su i obespravljene manjine u Srbiji poput Hrvata, dočim među Srbima on ne uživa ugled kao medij.

Taurunum

Tko je glasao

Peščanik čita i sluša tek

Peščanik čita i sluša tek mala, beznačajna skupina ljudi, među kojima su i obespravljene manjine u Srbiji poput Hrvata, dočim među Srbima on ne uživa ugled kao medij.

A i oni su tek sad počeli pričati o "kraju epohe" i "nedovršenoj srpskoj državi" u kojoj se političke elite već 200 godina ne mire što im granice nisu tako daleko i široko, kako bi htjeli.

------------------
[ Lux Veritatis ]

Tko je glasao

kraj jedne epohe/epoha nikad nije ni nastala

a dodat ću i ovo što je izrekla, na istom skupu dubravka stojanović

link:http://pescanik.net/2012/11/epoha-nikada-nije-ni-nastala/

politička kultura srbije

Politička kultura je upravo jedan od procesa dugog trajanja i to je element koji omogućava funkcionisanje institucija i implementaciju dobrih zakona. Ta politička kultura ostala je tamo gde je bila 1990, tamo gde je bila 1945, tamo gde je bila 1918. ili 1903. ili 1878. godine. U svim tačkama u kojima bismo mogli taj seizmograf kojim merimo te dubinske eventualne promene društvene istorije da osetimo, videli bismo da se tu ništa nije promenilo i da je ta politička kultura i dalje ostala antipluralna, da ona i dalje u drugom, pogotovo u slabijem, pogotovo u manjini, vidi neprijatelja, da je to i dalje politička kultura koja je ponizna prema vlastima i bahata prema slabima i da je to i dalje politička kultura u kojoj je glavni cilj uraditi nešto mimo pravila, mimo zakona, preći preko reda, ismevati red, istinu, poštenje, kao da su glupost i naivnost.

ni elite, ni društva nikada od 1804. do danas nisu prihvatile granice države u kojoj žive

Sad se postavljaju ključna pitanja, dakle, koji su to faktori zbog kojih nije uspostavljeno sve ovo o čemu sam govorila da nije uspostavljeno. Dakle, koji su to uslovi zbog kojih nije napravljen ustav, pravni okvir, institucionalni okvir i sadržaj na kraju tih institucija. Naravno da je mnogo takvih faktora i naravno da ni mnoge knjige, a kamoli mi danas, ne bismo time mogli da se bavimo. Ali usudiću se da kažem da je jedan faktor presudan i da zapravo postoji činjenica, takođe lako utvrdiva istorijski, da ni elite, ni društva nikada od 1804. do danas nisu prihvatile granice države u kojoj žive i da se nikada nisu pomirile sa teritorijom na kojoj se ta država nalazi. Prema tome, ta država je nedovršena u suštinskom, pravnom i institucionalnom smislu. Za nju se stalno govori da je nedovršena, jer granice nisu tamo gde se zamišlja da bi trebalo da budu. Takvo vreme nastaje odmah posle Prvog srpskog ustanka, kada su prve Karađorđeve čete upale u Bosnu i Hercegovinu s nadom i verom da će odmah tu neki deo teritorija da se pripoji. I tada je otvoreno to pitanje, nastali su mnogi projekti, crtale su se mnoge mape, ali je ta situacija ostala trajno frustrirajuća, jer je nerešiva, jer nikada neće moći da se povuku granice koje je srpska elita zamislila. To su granice koje su u tom imaginarijumu nastale spajanjem istorijskih i etničkih prava i one se nikad nisu mogle ostvariti. One se nisu mogle ostvariti ni onda kada je Austrougarska bila na Drini, a Osmansko carstvo u južnim delovima današnje Srbije. One se nisu mogle ostvariti ni nasiljem nad Jugoslavijom, nisu se mogle očigledno ostvariti ni ratovima devedesetih i ne mogu se ostvariti danas.

Nacionalna sloboda celog srpskog naroda’, celog, dakle do Jadranskog mora, ‘bila je veći i jači ideal no što je bila građanska sloboda Srba u Kraljevini

Prema tome, ta ideja je neostvariva i to je ta temeljna frustracija koja podgreva taj osnovni utisak privremenosti i nedovršenosti, jer sva ostala pitanja ostaju stalno otvorena dok se taj okvir kao ne postavi. Zašto govoriti o banalnostima kakve su bolnice ili škole, putevi ili železnice dok ne znamo ni gde nam je država. I uvek postoji to pitanje svih pitanja, koje zapravo odlaže rešenje bilo kakvih drugih problema. I sada ću pročitati neke citate koji dokazuju ovo što govorim. To su citati s početka 20. veka. Jedan je citat iz političke ispovesti Nikole Pašića, dakle radi se o političaru koji je odredio ravno 50 godina srpske istorije, od 1880-ih kada je počeo da dolazi na vlast do svoje smrti 1926. I ovo je njegova ključna izjava u tome što smatra svojim testamentom. On kaže: ‘Nacionalna sloboda celog srpskog naroda’, celog, dakle do Jadranskog mora, ‘bila je za mene veći i jači ideal no što je bila građanska sloboda Srba u Kraljevini’. To je Pašić, on je na vlasti više decenija, a njegova opozicija, na primer naprednjaci i njihov list Pravda, dakle konzervativci potpuno suprotnih političkih uverenja, pišu isto. Godina je 1902. i oni kažu: ‘Nacionalnoj politici moraju se žrtvovati svi lični interesi i ona dolazi pre definitivnog unutrašnjeg uređenja’. Imam slične citate i za mnoge druge političke opcije i svi se u tome slažu.

Srbija mora da se opredeli, ili će biti Turska i Pijemont ili Švedska, Danska i Norveška

Bilo je naravno pojedinaca koji su govorili suprotno i sad ću pročitati šta su oni govorili u skupštini, na primer liberal Vojislav Marinković. Kaže: ‘Srbija mora da se opredeli, ili će biti Turska i Pijemont ili Švedska, Danska i Norveška’. To je 1902. godina. ‘Ako hoćemo norveške škole i danske institute, onda treba da izbegnemo vojne troškove. Ako hoćemo da vidimo ostvarenje nacionalne politike, onda treba od ove zemlje da napravimo vojni logor’. I na kraju ću navesti još samo socijaldemokratsku opciju kojoj je to sve bilo više nego jasno, godina je 1908, citat: ‘Iluzija Velike Srbije koštala nas je kao svetog Petra kajgana. Ta nam je iluzija sprečila da se privredno i kulturno dovoljno razvijemo, ona nam je prosvetu žrtvovala kasarni, ona nas je uljuškivala šupljim nadama koje su nas stale mnogo, premnogo’. Činjenica da vi danas razumete šta su ovi ljudi govorili 1902. i da su oni definisali ono čime se mi danas ovde bavimo, govori, dokazuje moju tezu o procesima dugog trajanja. Kako je moguće da posle celog veka i svega što se ovde desilo i promena državnog uređenja i dva svetska rata i genocida, mi tačno razumemo šta su ovi ljudi rekli? Zato što se taj problem nije promenio i zato što nismo odatle napredovali.

Mora da se počne sa priznanjem teritorije na kojoj se Srbija nalazi.

I da se sad vratim na ono pitanje s početka, da li je ovo kraj jedne epohe. Ako bih prihvatila tezu da je 2000. ili 1987. počela neka nova epoha, onda bih mogla da odgovorim da jeste, da je pogotovo nastupio kraj epohe koja je počela 2000. godine, zbog toga što tzv. demokratske snage nisu uspele da naprave taj stvarni iskorak iz kontinuiteta srpske istorije i što je taj pokušaj završen krahom na izborima u maju 2012. godine. Ali ako bismo gledali procese dugog trajanja, za šta se zalažem, onda bismo mogli da kažemo da nije završena ni epoha koja je počela 1804. i da smo mi i dalje u toj godini. Izlaz iz te situacije vidim u preokretanju redosleda prioriteta. Mora da se počne sa priznanjem teritorije na kojoj se Srbija nalazi. I da se onda napravi elementarni pravni okvir koji će omogućiti razvoj društva, jer tek taj razvoj društva može da donese stvarne političke promene.

ipak je na vidiku, istina tek na obzoru, skandinavija južnoslavenskih država
rat je gotov, hrvatska je pobijedila, okrenimo se budućnosti, jednog dana srbija će nam biti kao norvežanima švedska, ( na razini političara)
u nekim stvarima i prije

luka

Tko je glasao

'Fala ku*cu... :-)

...usudiću se da kažem da je jedan faktor presudan i da zapravo postoji činjenica, takođe lako utvrdiva istorijski, da ni elite, ni društva nikada od 1804. do danas nisu prihvatile granice države u kojoj žive i da se nikada nisu pomirile sa teritorijom na kojoj se ta država nalazi. Prema tome, ta država je nedovršena u suštinskom, pravnom i institucionalnom smislu. Za nju se stalno govori da je nedovršena, jer granice nisu tamo gde se zamišlja da bi trebalo da budu...

'Aloo, Oštriću, di si? :-)

------------------
[ Lux Veritatis ]

Tko je glasao

Sterijino pozorište

„tamo“ je to što i ovdje samo još i luđe u samoobmanjivanju i samolagannju

fenomen pokondirene tikve svijetli u svoj svojoj punoći.

Odnosi se na sve živo
I stiglo se do dna (ili do samog neba – svetišta predvode pojavu)

Radim sad na tzv legalizacijama kuća za tzv „male“ i „obične“ ljude

Zanimljiv fenomen događa se na svakoj drugoj kući:

Ljudi jadni, stvarno jadni, žale se da im je teško održavati te kuće, pitaju kolika je cijena elaborata, naknade, doprinosa ..... ajoj jadni mi, vele oni

Pitam pa zašto su gradili toliku kuću (večina je cca 600 m2 bruto, znači neto malo manje od 500 m2).

Pa eto – mislili su da će djeca tu ostati, pa i da će njihovi roditelji živjeti sa njima, da će i neki posao pokrenuti u prizemlju, a gornje etaže će iznajmiti .... i gle čuda – ništa nije onako kako su oni mislili. Djeca su otišla svojim putem, roditelji su umrli, posao nisu stigli pokrenuti, a i teško iznajme gornje stanove u kući koja nema fasadu ni okućnicu .... sva sreća što imaju stan u gradu koji iznajmljuju jer ne bi imali od čega živjeti

Tako sve „socijalni slučaj“ do „socijalnog slučaja“.

Još me put nije nanio na nelegalnu kuću od cca 100 m2 , a nema čak ni onih od 200
300m2 tu i tamo (5%)
Svakoko večih od 600 velika većina

Dok se taj sklop svijesti ne premjesti
Imamo centrifugalnu silu

Izgleda da taj vrtlog ovdje kod nas naglo staje

Srbija je još daleko od toga

Tko je glasao

zgrčka-raznoška

Nikolić: Ako nas je netko htio posvađati, našao je pravi način....hej, nova verzija one "´ko nas bre zavadi"...
stvarno, ide kraj svijeta, majanski kalendar i tako to, trebali bi se svi zbiti k´o jedan, uloviti za ručice, poopraštati i zaboraviti to nešto sitnih nesuglasica i u čistoći i bjelini otići na pravdu svi k´o jedan majanskom svevišnjem....komšije i susjedi sa svojim simpatičnim dječjim razmiricama
...kakav grijeh, kakva odgovornost, ionako je to sve tako relativno, samo u ljudskim glavama...

Tko je glasao

Pitanja

Ima li mjesta za doživljavanje katarze?
što se u Srbiji i Srbima još treba dogoditi da dođu do toga?
Mogu li kao nacija uopće prihvatiti sve što se dogodilo i što će se tek dogoditi?

Jučer sam spominjao i Ramusha Haradinaja te očekivanje njegove presude.
Sada je presuda donesena. Danas na dan bivše SFRJ.
Link na presudu:
http://www.vecernji.hr/vijesti/haradinaj-osloboden-svih-optuzbi-ratne-zl...

Vrijedi pročitati izjave vodečih srpskih političara.

Tko je glasao

Nažalost, iako bih ga

Nažalost, iako bih ga pozdravio, mislim da čak ni nekakav srpski Adenauer u ovom slučaju ne bi bio dovoljan. Zašto? Pa jer se ne radi samo o posljednjim ratovima u ex-YU, nego o gotovo 200 godina potpuno promašenog nacionalnog programa i politike.

Onog kojem se, btw, javno divi Zoran Oštrić :-)

------------------
[ Lux Veritatis ]

Tko je glasao

Realno sa mojeg gledišta

Realno sa mojeg gledišta stvarno imaju više šanse da se izvuku od nas. Oni su sada spušteni na "dno" i neće oni realno sagledati stvari (nikada oko rata jer nisu poraženi vojno...) , ali imam osjećaj da će se okrenuti zemljama BRICS-a što bi rezultiralo po meni daleko većim razvojem od nas (o Kosovu da ne pričam...), a to je vrlo opasno znajući da se ova priča ne završava ... (pročitajte samo komentare Srba...)

http://www.24sata.info/vijesti/svijet/123491-obnovu-zeljeznice-Rusija-od...

Budimo realni Haški sud je politički sud i očekivati u ovom slučaju bilo kakvu presudu osim oslobađajuće bilo bi poraz američkoj politici nad Haškim sudom što je praktički nemoguće. Samo Kosovo je izrazito važna stavka u američkoj vojnoj strukturi u Europi i zato se ovo vrlo elegantno riješilo na sudu.

Ono što se meni ne sviđa je naše hrvatsko ne stajanje ekonomsko na noge (svjetskoj eliti to i nije u interesu kojoj naši političari ližu dupe...) , a svaka država koja je ekonomski bolesna izrazito je otvorena napadima moguće ojačanih susjeda u daljnoj budućnosti. Vrijeme je da se Hrvatska udalji od pljačkaša svijeta i krene svojim rukama graditi budućnost i ubrzano se razvijati kako Srbima ne bi palo na pamet da nas ikada više napadnu ... (niti mi njih...) Samo razvijena tehnološki , ekonomski i društveno država se može obraniti od potencijalnih nevolja u budućnosti koje su vrlo moguće.

Npr. i dan danas bi rado Japanci napali Kineze i u sekudni završili spor sa onim otocima da mogu...

PS. Ne razumijem medije zašto Kosovare (znam da je to izmišljen narod , ali svaki narod se naziva po državi koju ima, jel?) nazivaju Albancima , državljani Kosova su Kosovari ili je možda stvarno na vidjelu stvarno neka Velika Albanija?

Justice for all !

Tko je glasao

...kad´ završi "happy hour" u bordelu...

...G. Santayana je povijest nazvao "paketom laži o događajima koji se nikada nisu dogodili a o kojima pripovijedaju ljudi koji nisu bili tamo."
...pa kada se ljudi, masa, okrenu unazad i pogledaju na čemu su bazirali istine svog života...a pogledaju oko sebe, ondak unaprijed, i vide rezultate svojih aktivnosti koje trebaju živjeti...
...radije se vrate u poricanje i bolju prošlost... kao i svaki starac "sa slavnom i neponovljivom prošlošću" što kinji okolinu svojim istinama. Malo tko se miri s promašenošću svojih izbora.
Što i nije neki problem ako ne drže u rukama poluge represije i ne arbitriraju u društvenom inženjeringu...

Tko je glasao

Pescanik pratim redovito. A o

Pescanik pratim redovito.
A o pitanjima Srbije i koncepta Velike Srbije ovdje se razglabalo prillicno nadugo i nasiroko a narocito od strane postovanog gospodina Krsnika.
Gospodin Srdja Popovic u ovom izlaganju iznosi osnovne postavke srbijanskog drustva i svih izazova pred kojim se to drustvo naslo i nacina na koji nacin su rjesavani ti izazovi. Obzirom na strukture u Srbiji koje danas imaju odlucujucu ulogu mozemo reci da srbijansko drustvo jos dugo nece pronaci izlaz iz zatvorenog kruga samosalzaljenja, sopstvene viktimizacije i okrivljavanja drugih za svoje neuspjehe. I sto je najgore ideja velike drzave svih Srba nije u Srbiji povijesno porazena kao sto je ideja velike drzave svih nijemaca bila porazena 1945. Parafrazirati cu. Umjesto srbijanske verzije Branta i Adenauera Srbijom danas upravljaju Gebels i Himler. Tek kad u Samoj Srbiji dodje do spoznaje o promasenosti velikosrpske ideje i svoj pogubnosti te ideje prvenstveno za srpski narod tek onda ce Srbija i Srbi naci put iz zacaranog kruga samosazaljenja, viktimizacije i okrivljavanja drugih za svoje neuspjehe.
Zato treba cijeniti napore i Pescanika i Srdje Popovica i plejade drugih malobrojnih ali ustrajnih koji to pokusavaju.

Tko je glasao

živahni bračni par Drašković..

a vidi, bogati, šta nam je Danica Drašković napisala za NIN, to je bilo u rujnu, pisala je u kontekstu europskog ultimatuma Srbiji glede dijaloga s Kosovom:

„.Ratovali smo dosta. Išli smo u Sloveniju, Hrvatsku, Bosnu, pa najzad na Kosovo. I što smo uradili? Poraženi svuda, istjerani smo iz Slovenije, Hrvatske, iz Bosne i naravno sa Kosova. Ostavili smo krvave zločinačke tragove za sobom koji sada otkrivaju po Haškom tribunalu, na suđenjima političkim i vojnim komandantima. Već dvanaest godina razvlačimo poraze, ne priznajemo da smo krivi, da smo zločinci, agresori, da smo u tuđe zemlje slali vojsku i kriminalce, ubijali, pljačkali, palili, rušili, silovali. Hoćemo da to prodamo svijetu kao patriotizam, odbranu naroda i teritorije, ali ne ide. Surova istina grobalja na tom putu od Knina, Vukovara, Srebrenice, Sarajeva do Kosova, hladnjače pune albanskih civila po jezerima Srbije, policijski poligoni puni skrivenih, prenijetih s Kosova, leševa Albanaca, opljačkane banke, porušene kuće, rasturene obitelji, to su tragovi naše sramote koji govore na svim jezicima svijeta i jasno opisuju udruženi zločinački pothvat, baš kao što su kazali haški tužitelji."

on di adr hend, u beogradskoj Politici njezin Vuk dere staru kozu (hrvati genocidni, srbi žrtve, itd.)

najbolji dio mi je ovaj, totalno nabijeno dramatikom, a i stari dobri Adolf je apostrofiran, ako slučajno netko ne polovi na prvu da su hrvatići zapraff ti koji su genocidni, itd.

U 84. godini, posle svoje „olujne” presude, sada može da gleda kako sa ispruženom desnom rukom hrvatski nacisti pozdravljaju njegovu presudu, i da sluša kako, pod znamenjima genocidne Hrvatske iz Drugog svetskog rata, pevaju i kliču ono isto što su pevali i klicali dok su Srbe i Jevreje istrebljivali Adolf Hitler i Ante Pavelić. Nije Teodor Meron mogao da sebi i svom životu izrekne suroviju kaznu!

evo link:
http://www.politika.rs/rubrike/Sta-da-se-radi/Pravna-oluja.lt.html

žene uvijek prije muških dođu pameti. slutim šoru u obitelji Drašković, nadam se da Danica vlada nekim vještinama a la karate, thai chi ili barem plain boxing :))

CC

Tko je glasao

heh...

... samo sam zamislio scenu u stanu, mirna večera, Danica nešto ronda po kuhinju, Vuk jede... i kaže onako punim ustima "i, kažeš, ti misliš da smo mi slali vojsku u TUĐE zemlje, ha!", a Danica se okreće bijesno i kaže "A šta, hoćeš da kažeš da nismo?"

Od ovoga bi se mogla snimiti dobra predstava.

Tko je glasao

Od ovoga bi se mogla snimiti

Od ovoga bi se mogla snimiti dobra predstava.
Moj prijedlog je Dusan Kovacevic autor a naziv predstave Radovan cetvrti.

Tko je glasao

srđa popović

...je genijalan lik. imaš i knjigu (on priredio) pod naslovom One gorke suze posle, (ima u pdf formatu), razgovori s raznim likovima, komplilirani intervjui, sve oko rata i te teme, politika u srbiji itd.

a imaš i u Sonja Biserko, uloga medija u ratu, njegov tekst gdje objašnjava početak priče (od kad je Srbija proglasila svoj ustav, rujan 1990. - dakle prije hrvatića i slovenaca) i de facto napravila pravnu secesiju; sad tamo on objašnjava pravne zajebe oko toga, i svašta...(isto imaš u pdf, u dva dijela - drugi dio je Roland de la Brosse report za UN, o medijima za vrijeme rata, i Slo, i Cro i Srbija, sjajan materijal)

CC

Tko je glasao

Doista je pogodio

Doista je pogodio bit:
http://pescanik.net/wp-content/PDF/srdja_popovic-one_gorke_suze_posle.pdf
Srđa Popović u knjizi One gorke suze posle opisuje Srbiju u deceniji posle počinjenih zločina. Za svoje dijagnoze on najčešće koristi medicinske termine: psihotično je društvo koje menja stvarnost prema svojim verovanjima i zatim pokušava da se uskladi sa tom konstruisanom stvarnošću; patološko je društvo koje je srušilo moralni poredak; bolesno je društvo koje je ostalo bez ljudskih svojstava; autistično je društvo koje ima tako krupnu laž u glavi da može misliti samo na nju; razbijeno je društvo koje nije sposobno da se leči; paranoidno je društvo bez identiteta, jer „stara predstava o sebi, pre zločina, nije moguća, a sa novom se ne suočavamo Gorke suze poslije cini mi se dolaze u najgorem mogucem trenutku za Srbiju. Em je opca kriza i katastrofa, em su promjene drustvenih paradigmi toliko ubrzale, ...,
Dodatno, efekt je strasan jer se svih ovih godina doista najfinijim nektarom hranila ta laz o srpskoj nadmoci (da nekaznejno zapocinje i sprovodi zlocine oko sebe), da bi se tek povremeno (Oluja, NATO bombardiranje i ovo sada) stvari znacajnije korigirale.
Ono sto mene nevideno boli sto sam i sam s godinama popustio malodusnoscu pred svim tim, nevjerujuci i uopce se ne obaziruci na mogucnost nekakve pravde i sl. Zato se nekako i osjecam prilicno posramljeno jer sam tu vrstu vjere u pravdu bio gotovo u potpunosti izgubio ili vec pronasao nacine kako s time zivjeti dalje.

PS Himnu sam poceo dozivljavati prije svega kao spisak bolnih tocaka, a onda je svoj predzadnji cin odigrao Sanader, pa sreci vise nije bilo kraja.

Tko je glasao

cc

interesantno kako se nekih stvari sjeca u 2:15 ujutro,a za 99% u komentarima kazes,ne mogu se sjetiti,neda mi se sada traziti itd.i ti si jedna od ovih "zandara duha"po j.lovric.srami se.

Tko je glasao

Da se srami čega?

Što nije izbegla?

Tko je glasao

Postavke za pregledavanje komentara

Od 25. listopada 2017. godine na pollitika.com više nije moguće dodavati novi sadržaj (postove, komentare), niti je moguće kreirati nove ili se ulogirati na stare korisničke račune.
Odaberite svoje postavke za pregledavanje komentata i kliknite na "Snimi postavke" da aktivirate promjene.

Najkomentiraniji članci