Tagovi

Nefotogenična antifašistička mladost

"Kikinđani i Narvik", 6 deo

NEFOTOGENIČNA ANTIFAŠISTIČKA MLADOST

Za takve nema mesta na "KIKINDSKOM KORZOU", bar onom virtualnom. Trideset krepkih dvadesetogodišnjaka je oteto kikindskim porodicama, a da se o tome decenijama nije smelo ozbiljnije pričati, a kamoli pisati. Slavko Vukić, jedan od retkih preživelih, tvrdi u svojim memoarima da su Norveški HIRDE bolje tukli od SS trupa. To ne zvuči baš najlepše u perspektivi bratimljenja sa gradićem u kojem su ti isti HIRDE živeli i "radili". ISTORIJSKI DOKUMENTOVANO SVEDOČANSTVO O POSLEDNJIM DANIMA MLADIH KIKINDSKIH INTERNIRACA IZBRISANO JE SA SAJTA GRUPE, JER SE OVA BAVI MLADOŠĆU I PROŠLOŠĆU (ALI SAMO ONOM POLITIČKI FOTOGENIČNOM)! Naša domaća antifašistička sojta nema pravo da svedoči svoju mučnu smrt i ekstremnu ljudsku žrtvu.

Da je takva situacija manje-više i na šrem planu, svedoči e-mail koji sam primila od jednog nepoznatog čitaoca, koji je godinama tražio strica Borivoja Mrvoša, bravarskog učenika, maloletne žrtve logorskog terora (Zagreb 1925 –Narvik 1942),

“Iz vaših priča sam puno saznao o zloglasnom Beisfjordu. Beisfjordska tragedija je i tragedija moje porodice…
Kao đak dobio sam za domaći zadatak da napišem pismeni rad o učešću u NOB-u. Tada sam od svoje bake po prvi put čuo o hapšenju mog strica, Borivoja Mrvoša ( rođenog 1925), od strane specijalne policije i Gestapoa i kako je posle saslušanja u specijalnoj policiji (Đušina ulica) po hitnom postupku prebačen u Banjički logor, a samo nekoliko dana kasnije u radne logore III Rajha. Pamtim da sam poluotvorenih usta slušao baku kojoj su se suze kotrljale niz lice i hvatao svaku njenu reč. Baka je znala da joj je sin poginuo, ali niko od nas nije znao gde.

Osim izvoda iz knjiga Banjičkog logora i potvrde Sreske Komisije o nadoknadi štete za poginulog strica (250,00 din), ništa više nam nije bilo dato da znamo o njegovoj sudbini. Suviše malo za jednu majku i za jednog brata.
Moj otac je, tragajući za bratom, aktivistom pokreta otpora u Beogradu, godinama bezuspešno pokušavao da dođe do bilo kakve informacije. Nažalost ništa nije urodilo plodom. Ta neizvesnost ga je progonila i dovodila do očajanja - pisma Crvenom Krstu od 1945-2007, uvidi u raznorazne kartoteke, registre, razgovori sa povratnicima (preživelima) ... i ništa, kao da je u zemlju propao!

Otac je stario i lagano je gubio snagu i nadu. Tada sam mu obećao da ću prevrnuti zemlju u potrazi za njegovim bratom i mojim stricem, kojeg nažalost, nisam nikada upoznao (ja sam 1969 godište). Otac mi je predao svu raspoloživu dokumentaciju koju je tokom godina sakupio i ja sam nastavio tamo gde je on stao.
Usledili su novi zahtevi Crvenom krstu, udruženjima povratnika ... Naravno meni je nova IT tehnologija stvar umnogome olakšala. Dugo mi je samo jedan detalj promicao i odvlačio moju istragu u pogrešnom pravcu. Naša višegodišnja pretraga dokumentacije se bazirala na logorima u Nemačkoj, a onda sam shvatio da na izvodu Banjičkog logora stoji „III Rajh“. Pošao sam logikom da su zlikovci za „III Rajh“ smatrali svaki pedalj zemlje koju su gazili i pregazili. Tako sam istragu proširio i na ostale logore smrti. I kada sam se najmanje nadao dobio sam poruku sa kompletnim spiskovima ljudi deportovanih u Norvešku (Internirci u Norveškoj). Strpljivo pregledajući ove spiskove pronašao sam ime i prezime, godinu hapšenja mog strica i ime logora - Beisfjord. U neverici sam po stoti put čitao to ime: „Beisfjord“. Za ovaj logor nikad nisam ni čuo!

Odmah sam napisao mail gradonačelniku Narvika, sa molbom da mi pomogne. Već narednog dana sam dobio potvrdu da je moj mail prosleđen kustosu Ratnog Muzeja u Narviku. Naravno morao sam u E-mailu da naglasim da sve to ne činim iz potrebe za bilo kakvom ratnom štetom i tome slično. Posle dva dana napetog iščekivanja stigao je odgovor:

I have found Borivoje Mrvos in the list over victims from the camp Beisfjord
outside Narvik in Northern Norway, According to the data he died here in
1942 (probably during summer 1942) .
Beisfjord was one of the worst camps for yugoslavian prisoners in Norway. In
1942 about 900 prisoners arrived and after a few months only about 150 were
still alive.

Jako mi je bila potresna Vaša ispovest o odlasku u Beisfjord i nepostojanju dostojnog obeležja stradalima na mestu logora.
Takođe ne mogu da razumem gospodina koji je sa Vama ušao u „raspravu“ oko naziva hotela i sličnim stvarima. I sam sam u proputovanju kroz Kikindu bio zaprepašćen imenom ovog hotela. Ali ništa me više ne čudi: i sami ste čuli da su Hitlerove slike počele da krase sobe jednog od hotela u Beogradu. “

Komentari

nepostojanju dostojnog

nepostojanju dostojnog obeležja stradalima na mestu logora

doduše nisan siguran jeli na mistu logora ali spomenik u Norveškoj ipak postoji

http://i798.photobucket.com/albums/yy263/thomas37adams/E6/IMG_1370.jpg

http://i798.photobucket.com/albums/yy263/thomas37adams/E6/IMG_1371.jpg

Tko je glasao

Hvala ti, Kurir

Spomenik koji se vidi na tvom postu nije na mestu logora u Beisfjordu kod Narvika. Po završetku rata jame u Beisfjordu su raskopane i pronađeni leševi su preneseni u zajednićku grobnicu jugoslovenskih interniraca ispod Polarnog kruga, gde su pogrebani. Narvik je iznad Polarnog kruga. Po iskopavanju jama nedostajalo je oko 100 leševa. To su oni koji su našli smrt u zapaljenim barakama! Logor je goreo preko dva dana, tvrde očevici!

Julijana Mirkov

Tko je glasao

Retorika mermernog stuba iz 1949 god.

Na mestu logora postoje dva mermerna stuba, jedan je podigao tadašnji SSSR za svoje pale internirce, drugi FNRJ - uz par šturih i retoričnih reči, Nešto udesno, na mestu gde su bile iskopane jame u koje su bacane žrtve stoji jedan stari drveni krst. Jedino mesto na kojem bi moja baka položila cveće i zaplakala nad sudbinom 22-godišnjeg sina.
Kikinda se u posleratnim godinama pobratimila sa Narvikom, i silne političke delegacije su se šetale tamo - ovamo,a sve radi komemoracije 30-toro poginulih Kikinđana. Ali nikad, za života moje bake, niko nije ponudio toj staroj ženi mogućnost da se pomoli na Golgoti, koja joj je odnela sina.
Prvi podaci o sudbini tih ljudi počeli su izlaziti u javnost tek osamdesetih godina, u publikacijama ograničenog izdanja, koje je bilo teško pribaviti. I do kojih je i danas teško doći.
Ja sam pokušala u par objava da sažmem sudbinu ljudi koji su zverski ubijeni u ovom logoru - barake su upaljene, a na ljude koju su bežali po krugu logora u traženju zaklona, otvoren je sa stražarskih kula "zabavni odstrel" balkanske divljači!
Na spomeniku tridesetorici mladih kikindskih žrtava u Kikindi stoji vrlo aseptična napomena da su streljani.
Ljudi ne znaju, i možda bi bilo vreme o tome pisati. Ali svi moji upisi su izbrisani, kao neodgovarajući temi sajta koja se bavi evokacijom sretnih dana mladosti i prošlosti kikinđana, dok nam u granične linije ukucavaju žiletsku žicu!

Julijana Mirkov

Tko je glasao

Postavke za pregledavanje komentara

Od 25. listopada 2017. godine na pollitika.com više nije moguće dodavati novi sadržaj (postove, komentare), niti je moguće kreirati nove ili se ulogirati na stare korisničke račune.
Odaberite svoje postavke za pregledavanje komentata i kliknite na "Snimi postavke" da aktivirate promjene.

Najkomentiraniji članci

Najčitaniji članci