Tagovi

Moje mišljenje

Moje mišljenje
(kraj Istorije, kraj Srbije)

Svi mi koji govorimo o zaista ozbiljnim problemima našeg društva i države, u biti govorimo optimizmom čak i onda kada definišemo tu poziciju potpuno depresivno što naravno jeste ishodište bilo kakve ozbiljne analize o srpskom društvu danas.
Kažem – optimizmom- s toga što nikome ne pada na pamet da zaista dovodi u pitanje opstanak države i nacije. Niko ozbiljan ne misli da postojeći oblici prisutne destrukcije sistema mogu dovesti u pitanje –opstanak-, tačnije –nestanak-društva i nacije sa istorijske pozornice.
Da li je to zaista tako?
Od čega zapravo zavisi opstanak jednog društva?
Koje su to datosti koje jedno društvo dovode u situaciju istorijske zasićenosti i na kraju nestanka?
Možemo li mi, baveći se suvremenim datostima, suočavajući se sa tim dnevnim detaljima, možemo li se ipak osloboditi te pretnje, one koju ne smatramo čak ni teoretski realnom, one o mogućem kraju, onom koje smatramo sudbinom predhistorijskih, završenih i danas nemogućih procesa nestajanja naroda i organizovanih društava?
Srpska zajednica se pojavila na sceni evropskih naroda relativno kasno (što nije nikakav hendikep) donoseći vitalnost sveže krvi kao svoj jedini identitet, spremna da usvaja i nastaje.
Dva aspekta su tu vrlo bitna.
Prvi se odnosi na Vizantijsku kulturu na koju je novopridošli narod bio prirodno upućen.Sama Vizantija je u tom trenutku konsolidovanja (civilizovanja) srpskog naroda i države već prešla svoj zenit, umorno sofisticirana i zasićena sama sobom,temeljno uplašena i nesposobna da se odupre prilivu energija i naroda iz Azije. Mudrost Bosforske kulture je u želji da pridobije srpska plemena, nemajući energiju da ih ratom kontroliše i učini bezopasnim, ponudila izvestan –instant- obrazac prosvećenja i unovačenja tih plemena u onoj meri u kojoj su ona mogla da konzumiraju jedan komplikovan kulturni model i njegove vrednosti.Taj simplifikovani obrazac je počivao pre svega na religiji i njenom autoritetu i čvrstom, monarhističkom poimanju vlasti. Za početak to je bilo sasvim dovoljno.U tom trenutku formiranja (civilizovanja) srpske države i ujedinjavanja plemena, bilo je samo pitanje vremena da to društvo bude u stanju da u jednom trenutku konzumira i usvoji ceo kompleks duhovnog-etičko-estetskog sistema vrednosti.
Kraj Vizantije i prodor turaka na Balkan je nesumnjivo prekinuo taj proces koji nije završen nikada, do dana današnjeg.
Drugi momenat je čitav taj period od 14. do početka 19. veka.
Onaj instantni(Vizantijski) obrazac, dat kao privremeni i redukovani model koji je zapravo trebao da bude ,,starter,, mogućnost početka, koji tek treba da se implantira u jedno društvo, taj obrazac ušančen u samo dva pojma Crkva i Država, je tokom tog perioda mitoligiziran u svojim sinonimima Nacija i Vlast, drobeći tokom tog dugog vremena svoj parcijalni, instantni uzor, popunjavajući taj nikada definisan, izgrađen i usvojen prostor kulturnog imperativa novim i novim mitologemama nacije i države, ali oslobođene nikad ugrađenog komleksnog supstrata Kulture, onog koji bi garantovao kolektivnu sposobnost za odgovorno.
Takva Srbija, to društvo epski nabijeno arhetipskom žrtvom kao osobenim alibijem za isprazno osećanje posebnosti, ulazi u 19 vek, onaj u kome se evropski kulturni obrazac definitivno uobličava kroz nacionalno-državne projekte.
U tom projektu, tokom vremena koje traje do 90-tih godina prošlog veka, srpsko društvo iz te svoje pozicije izgrađuje Vlast umesto Države i institucija, oslobađa trijumf nacionalnog umesto demokratskih procedura, popunjavajući time onaj nikad izgrađen i usvojen sistem vrednosti relevantnog kulturnog obrasca, ostajući i dalje bez neophodnog Identiteta.
Nedostatak tog imperativa svakog organizovanog društva Srbi, tokom tog perioda moderne istorije, sve do današnjih dana, popunjavaju onim mitilogemema o naciji i časti sve do katasrofalnog urušavanja koje upravo živimo.
Da se vratim pitanju o mogućnosti kraja – nacije i države.
U kolektivnoj mitologiziranoj svesti narod i država su večni.To s toga što su nevini, a u srpskom slučaju su još i Žrtva, i to ne bilo čija, već žrtva izabranog naroda, onog koji baštini (?) i čuva vizantijsko nasleđe.
Takva svest, nikad izgrađena i dovršena, preživela na implantu-instanta, ne samo da ne može da s pozna sopstveni kraj, i na taj način organizuje svoju energiju ka jednom katarzičnom izranjanju iz posmrtnog epskog mitologema, već nije u stanju ni da prepozna sopstvenu smrt. Odbijajući je, misli da može da nastavi po pravu Izabranog, po pravu rutine i inercije, da nastavi sa posprdnim izrugivanjem Dobru koje je loše jer je nedostupno, jer je- odgovorno.
Kraj Istorije je negacija Istorije.Taj kraj relativizuje i indiferentan je prema reverzibilnosti procesa. Tako je predhistorija moguća.Mogući su i nestanci naroda. Danas.
Taj nestanak, taj kraj, gotovo je izvestan za srpsko društvo i narod, jer je u (za njih) planetarnom kolapsu epskog idenditeta, taj prostor jasno definisan u kulturnoj svesti ostatka sveta kao – problem.
U dinamici i krizi međunarodnih interesa, niko(objektivno) neće imati ni volje ni vremena da se bavi karikaturalnom tragedijom prokazanih i verifikovano nesposobnih.

Tagovi

Komentari

Malo si previše otišao u

Malo si previše otišao u mitologiju. Točno je da su na oblikovanje Srbije kao nacije presudno utjecali Bizant i Turska, ali Srbija ima i pozamašan dosje u zapadnoeuropskom civilizacijskom krugu, od prisutnosti katoličanstva na tom prostoru još od srednjega vijeka, pa do Austro-Ugarske. Malo koji pravoslavan narod ima takvo iskustvo, s izuzetkom Rumunja i donekle Ukrajinaca. Osim toga, ni Bizantinci, ni Turci nisu baš puno utjecali na Vojvodinu, a i to je dio Srbije. Srbija bi u svemu tome tome trebala gledati svoju prednost.
A, što se mitova tiče, imaju ih i drugi narodi, pa i Hrvati. Važno je samo da ta mitomanija ne preraste u neku paralelnu realnost, jer onda budućnost postaje jako daleka.

Tko je glasao

Malo si previše otišao u

Malo si previše otišao u mitologiju. Točno je da su na oblikovanje Srbije kao nacije presudno utjecali Bizant i Turska, ali Srbija ima i pozamašan dosje u zapadnoeuropskom civilizacijskom krugu, od prisutnosti katoličanstva na tom prostoru još od srednjega vijeka, pa do Austro-Ugarske. Malo koji pravoslavan narod ima takvo iskustvo, s izuzetkom Rumunja i donekle Ukrajinaca. Osim toga, ni Bizantinci, ni Turci nisu baš puno utjecali na Vojvodinu, a i to je dio Srbije. Srbija bi u svemu tome tome trebala gledati svoju prednost.
A, što se mitova tiče, imaju ih i drugi narodi, pa i Hrvati. Važno je samo da ta mitomanija ne preraste u neku paralelnu realnost, jer onda budućnost postaje jako daleka.

Tko je glasao

Smatram da svi

Smatram da svi narodi/države (pa i najbogatije, Norveška npr.) imaju svoje epske identitete i to je dobro. Problem je u tome gde se ti identiteti objektivno smeštaju te kako i koliko se upotrebljavanju u praktičnom životu - vode li mitologizaciji. Kada se dostigne, samo primjera radi 15000 evra po stanovniku sve će automatski naći svoju poziciju i mesto.

U selu Šnjegavić, između Nove Gradiške i Požege, davne 1955 godine, sedeći pod svjetlom zvezda u jarku pred kućom poslednji put sam razrogačenih očiju slušao epske priče i mitove. Moje dete je za taj užitak uskraćeno; nadam se da je bogatije za neke savremenije priče ali je zasigurno siromašnija za onu iskru identiteta koja se formira iz epskih priča i mitova svog naroda.

Tko je glasao

Postavke za pregledavanje komentara

Od 25. listopada 2017. godine na pollitika.com više nije moguće dodavati novi sadržaj (postove, komentare), niti je moguće kreirati nove ili se ulogirati na stare korisničke račune.
Odaberite svoje postavke za pregledavanje komentata i kliknite na "Snimi postavke" da aktivirate promjene.

Najkomentiraniji članci

Najčitaniji članci