Tagovi

Fačuk zvani Koružnjača

Dosta je politike. Treba nekaj i delati. Izvršiti obveze stoljećima utkane u naše obiteljske i rodbinske veze. Dosta mi je izbora, prosvjeda, lijevih i desnih, ustaša i partizana. Idem među ljude. Jesti, piti, i vesel biti ak je to ikako moguće.
Kraj Svibnja i početak Lipnja osim izbornih radosti vudrili su mi takav tempo kakav nemaju ni saborski dremljivci. Štel sam iti v pivnicu Medvedgrad kak bi se mogel upoznati s pucama i dečkima s pollitika.com . Brus Boltek. Frišku figu buš ti išel tam kam ti hoćeš. Išel buš tam kam rodbinski i kumovski štatuti zapovedaju.
I kaj drugo nek sam se moral raspeti na razne strane sveta. Krizma v Zagrebu, Krizma v Međimurju (Draškoec), krizma v Jmaničkoj, pak Prve pričesti i slična veselja.
Najljepše od svega je kaj se najdeš z ljudima koje si ni videl kak bi rekli za ove vlasti.
( Ispričavam se tak smo govorili v socijalizmu. Sad se to nekak brže menja.)
Neke sam ni videl od školskih cajtov. Tak smo moja ženica i jo bili pozvani na jednu krizmu, na koju smo fala Bogu kesnili kak i navek. Dok sam ja bil v ajncugu i odgledal na Max-TV-u celo poluvreme nogometne utakmice, ljubav mog života, moja ženica, razotprla je ormar i mrmljala kak si nema kaj obleći. Na krevet je nahitala 11 kiklji, 8 kostimov, kubik hlača i tunika i stolno kvocala kak si nema kaj obleći.
-Hodi tak v gačama, i samo si fertuna deni . Si budu gledeli kakva je to nova moda- odbrusil sam joj . Drugo poluvreme je započelo a ona se počela šminkati, češljati i oči mazati. -Daj hodi jemput. Idemo na krizmu a ne v maškare.
-Daj muči tam i gledi to vrožju utakmicu.
Genuli smo se a baš su počeli produžetki. No nemrem reči da ni zgledala lepo.
Da mu mater morti se i splatilo čakati. V cirkvu smo ne dospeli ali v restoran gde je bilo obed došli smo na vreme. Još nisu ni odnesli plate s narescima. Najprije smo čestitali krizmaniku, kumima i roditeljima. Deda i baka, moji pajdoši iz djetinjstva skušuvali so nas kaj je brenčalo. Da te stora generacija kušne to se bogme i čuje.
Kak da bi čižmu z blata spuknul. Hodi Boltek oj si sedite. Posjeli su nas kraj jednog gospona v lepi moderni opravi, golublje sive boje. Kontrast temno plova rubača s još temnijom kravatom boje vina. Kraj njega je sedela fešt dama. Greha vredna ženskica. Da se upoznamo velim ja, pruživši joj ruku. Verica reče ona. Stjepan reče on i nastavi. Pak se mi dva bar dobro poznamo. Gledal sam vu njega i držal sam mu ruku no nikak nisam znal kam bi ga del. Videl je da ga gledim kak bik v nova vrata i zapita me. Kaj sam se tak premenil?
Morti ti bu lakše ak ti rečem da su me zvoli „Koružnjača“. Svet se oko mene zavrtel kakl ringišpil. Moj retro film se odvrtel v par sekundi. Pak kaj si to ti Štefek.
Ja sam. Ja . Bemti nismo se vidli od 67 ili tu negdi. Den i noć mogli bi pripovedati jen o drugomu. No naj važnejše je ovo . Nadimak Koružnjača. Kak ga je dobil, tko mu ga je dal, i kak je se skup skončalo.
Štefek je bil fačuk. Vanbračno dijete. Njegva mati nigdar ni štela reči što mu je otec.
Selo je sumnjalo no otec je i dalje bil nepoznati. Mati se mučila hodila v Čakovec na posel, za nadnicu je na ekonomiju kuruzu okapala bila tuđi sluga ali prehronila je sebe, dete i staru mater. Kad su svi mislili da bu Štefeka dola u zanat za špenglera, šlosera ili tak nekaj, ona ga je upisala v Čakovec na Preparandiju. Imala je podršku i Štefekovih učitelja, koji su u njemu vidli da z njega more biti nekaj. Vu to vreme v preparandiju su mogli samo dobro stojeći ili oni kaj su imeli finacijske potpore Općine ili države. Nadimak Kuružnjača so mu dali baš ti dobro stojeći puce i dečki iz razreda.
I dok su za vreme velikog odmora oni vadili sendviće sa raznim somericama i domaćim šunkama, Štefek je mel v čisti beli krpi zamotan komad koružnjače. To je bilo se kaj mu je njegva mati mogla dati da si pregrize dok ne dojde iz škole.
I svaki put kad je odmotal svoju užinu za veliki odmor, počela je zafrkancija i ruganje.
Koružnjača, koružnjača, koružnjača. S više ili manje intenziteta to je išlo sve do mature. A onda je zišlo ovak. Maturu je dočekala jedva polovica onih kaj su započeli prvi razred. Na maturi naj boljši rezultat, čistu preticu, dobil je Štefek. Prilikom podjele svjedodžbi ili diploma, kada su se spravili slikat svi oni kaj su prešli a i oni kaj so pali na maturi, Štefek je odnekud spuknul koružnjaču, i išel od jednog do drugog kolege i kolegice. Pokazal im je koružnjaču i sakomu na glas, gledeć ga v oči rekel.
-Koružnjača.
To ljeto pak do denešnjeg dneva se nismo vidli. Jedni su rekli da j v Sloveniji, drugi da je u Švicarskoj a zapraf nismo znali gde je.
Da li nas je sam Bog natrag spojil ili pak smo od one store fele kaj još poštuje rodbinu i starinske običaje, i susreću se na krizmama, proštenjima,svadbama i sprovodima
Glej Boltek se zmisliš naše krizme?
Kak ne. Tebi je krizmani kum na dor kupil Omegu a meni Darwila. Celi den smo ruku držali v zraku kaj budu svi vidli naše vure. A glej denes. Laptop, kamere, zlato i bog te pitaj kaj se ne. Mislim da je najmenje mesta ostalo za Boga.
-Kaj buš. Odgovori Štefek. Druga su vremena bila. Unda so vure bila lepi poklon
a denes je ovak. Da malo bolje pogledaš nikaj se ni premenilo. Sirotinja je srećna kaj ima kaj za jesti a bogatima je premalo i to kaj imaju. Još već bi šteli.
Meni su se rugali za koružnjaču. Danas se sličnima meni, siromašnoj deci rugaju na odjeći bez marke, zato kaj nemaju smartphone, tablete. Kaj ne idu na skijanje, ljetovanje i slično. Ljudi su ostali isti. 30 let sam u Švicarskoj delal kak konj da bi danas oni kaj su se z mene norca delali rekli.
-Lako njemu on ima penez. A nećeju se zapitati zakaj oni nemaju.
Puno je kod nas Koružnjača kakav sam i sam bil.
Danas se i Bog dal v politiku i nekak od silnih poslova ne vidi sirotinju. Svi o njima pričaju a svi od njih bežiju kak da su zaraženi.
30 let smo žena i ja poslije redovnog posla išli delat privatniku tri četiri vure.
Nije bilo kavica, pivica, pak bum malo oko ubil. Ak si štel kaj zaslužiti i ušparati, moral si i delati. No danas ni tam ni lako. Sve ide nekam k vragu.
Imaš pravo.
Navek je tak bilo i navek tak bu.
Nego vidim da su se i naše žene lepo raspripovedale a moramo dalje.
Idemo još mami na grob i onda doma u Rijeku.
Razmenili smo brojčeke „tužibaba“ i pozval sam ga da sa ženicom dojde k meni na krstitke unuka.. Skušuvali smo se i razišli.
Žena i ja smo ostali do trde kmice.
Bog zna kaj nam zutra nosi poslije ovoga lepoga dana.

Tagovi

Komentari

Namučih se dok ovo pročitam

Namučih se dok ovo pročitam ... , boltek teško je nama koji ne znamo kajkavštinu :)

Inače društvo je odavno ošlo kvragu , ali problem nije društvo već ljudi koji većinom odobravaju takvo društvo. Malo je pojedinaca koji se žele boriti za bolje !

Justice for all !

Tko je glasao

Imao je sreće

imao je majku.

Krasna priča, a tako česta i uobičajena.

sve dobro...

Tko je glasao

šta jes, jes...

udaraš u tanke strune, gosn. @boltek... svak ima nekog svog Koružnjaču, pogotovo mi stariji. jedan mate sa mnom u razred iša, bez ćaće ko dite osta, uvik u pokrpljenoj robi dolazio, sirota samo takva...
eno ga danas jedan od najuglednijih dotura tamo di radi, neću grad spominjat.
a sa mnom iša na prijemni na ETF-u, bijo sto mista isprid mene, al ode na medicinu jer je zna da će tamo bolje kruv zaradit. al i danas se ponosim što ga poznam, za razliku od puno drugih što ih znadem...
profesor

Tko je glasao

eee, moj šjor profešur

@ profesor
Nisu to tanke žice. Istina mi stariji znamo x takvih slučajeva. Eto neki puta nas život ponovo spoji. No kad malo bolje pogledate, ništa se nije promijenilo. I danas imate onih bezobrazno bogatih i onih siromašnih. Čak i ekstremno siromašnih. Kad se odmaknete od velikih gradova gdje su ljudi zatvoreni u spavaonicama, otuđeni jedni od drugih, tek tada vidite sve razmjere siromaštva. Još bi bilo vidljivije da naši ljudi imaju više hrabrosti priznati da su siromašni. Ne kod nas se to skriva kao daje to grijeh ili sramota. Da li je to prkos, ponos, ili sram, ne znam.

Tko je glasao

@boltek

Prav imaš - med ljudje! Tak sam i ja odlučil prošle subote - 45 let od mature... Prvo smo se dali na kipec, potem nas je jen profesor koji je još živ, lepo zbigecan, prozval, ti bogca koliko nas već fali?? Srbi iz klase nisu došli, kaj pak znam zašto?? Jedni veliju TRAUMATIZIRANI, a drugi veliju "kaj, pa mi nismo iztraumatizirani!??
Prvu uru na večer smo bili onak uštogljeni, kak u teatru, no posle kad je vinčeko počelo delovat, a i muzik. kapela zatitrala po žicama i živcima, sve je došlo na svoje mesto... Nažderali smo se kak pajceki, neko se oblokal, ja sam s nekim ženskama obnavljal uspomenke, najteže mi palo kaj se ne mrem vrtiti na nogama i tancati... Ponesel sam Jutarnji, i onak usput otvoril stranicu gde Jergović piše o "dva bečka knjižara" (Ljubo i Prst, subota, 8.06. 2013., moš pogledat i sad na web stranici Jergovića, pod "subotnja martineja",) ti bogca kak su neki zinuli, kao da je sam Jergović došel međ nas...Zli gubeci su žlabrali da sam si taj tekst naručuil za taj dan-večer... he, he...
I sve to sam napravio, iako bolan, (kukovi, zglobovi, kičma, vlažno vrijeme već nekoliko tjedana me ubija u pojam) itd.,s onom misli uz Talmuda:
SAM ČOVJEK IZLAZI IZ OVOG SVIJETA!
Pozz, dragi boltek!

Lj.R.Weiss

Tko je glasao

Deda moj

Uf kak me sad stislo da samo znaš...
Moj deda pokojni mi je više puta spomenuo vrlo sličnu priču sa " kuružnjakom ". To je bilo jedino što je nosio za pojest u školu. Ako se moglo, onda je na putu do škole, a bilo je tu ponešto kilometara, ubrao jabuku ili što slično. Išao je naravno bos i cipele oblačio ispred škole. To su mu bile jedine pa da ih ne uprlja. A taj kuružnjak, kaže moj deda, tvrd ko kamen, zube da polomiš na njemu. Češće je tada bio gladan nego sit. Ali je škole završio. I postao učitelj. I djecu odškolovao. I kuću sagradio. I zemlje kupio. I puuuno knjiga na police stavio. Puno sam vremena proveo kod njega i bake i uvijek mi je bio gušt stati ispred polica sa knjigama. Pa sam ga znao pitati da mi odabere nešto za čitat. I nikad tom čovjeku dosta knjiga i znanja. Cijeli život je sadio voćke i o vinogradu se brinuo i svejedno je i sa 80 godina znao uzeti neku literaturu i pročitati nešto novo.
Pardon na nepovezanom pisanju, ali me tvoja priča skroz podsjetila na dedu moga i njegove priče pa su ove rečenice, tak, izletile van.

Tko se mača laća, sam u nju upada a ćud nikada

Tko je glasao

Postavke za pregledavanje komentara

Od 25. listopada 2017. godine na pollitika.com više nije moguće dodavati novi sadržaj (postove, komentare), niti je moguće kreirati nove ili se ulogirati na stare korisničke račune.
Odaberite svoje postavke za pregledavanje komentata i kliknite na "Snimi postavke" da aktivirate promjene.

Najviše ocijenjeni članci

Najčitaniji članci