U posljednje vrijeme više hodam po sprovodima nego što je to uobičajeno. Nisam praznovjeran i ne patim od kompleksa 2012. No što je previše previše je. Da su pokojnici, neki super stari ljudi i žene od 85 na dalje, mogli bi reči: - Ajde naživjeli su se. Ali ne. To su moji godišnjaki i godišnjakinice. Godina sim - tam ne znači ništa. Ljudi šezdesetih godina. I mlađi. Kam k vragu ide ovaj ludi svijet? U 20 dana 6 sprovoda. S druge strane mislim si i ovako:
Bolje ja njima, nego oni meni.
Ako niš drugo na sprovodu se najdem s poznanicima koja nisam dugo, dugo vidio.
Miškeca nisam videl dobrih petnaestak godina. Sreli smo se na sprovodu i poslije otišli na čašicu razgovora za dušu pokojnika.
Jesi li u penziji ?
Pogleda me i odgovori. Ma jesam več dvije godine.
Kaj ti to znači „ ma jesam“.
Mogel sam ja još delati . No znaš po sili zakona. Zeli su nekog balavca kaj nema pojma kak je biti službenik u katastru. Znaš Boltek ljudi ti imaju pogrešno mišljenje o tome što ih čeka u mirovini.
