— I tako, bio ja... srrrk... sa rodbinom po gradu i oni meni kažu, hajdemo nešto pojesti, a ja njih pitam.... srrrrk.... hoćemo na ćevape u Rubelj ili na pizzu?
— Buš još kave? Srrrk....? Finu je danas Anđa skuhala, ne? I, kam ste otišli?
— Ma joj, srrrk... u nekakav restoran za koji uopće nisao znao, nešto kinesko, ima neko čudno ime...
— I, jel bilo dobro?
— Ne čekaj, mislim da je bio japanski... sve je to meni isto, srrrrk... i tako mi uđemo unutra, a ono nema stolaca! Svi sjede na podu! Bemti, to još nisam vidio...
— I kaj ste na podu sjedili?
— Pa da, imaju te jastuke i tako... naručimo mi nešto... srrrrk... dolazi hrana, i uz nju nekakvi štapići, jebo te vrag, kako se s njima jede?
— I kak ste jeli?
— Pa rukama! Kako inače! A onda je došao kelner i pitao me hoću li vilicu i nož! Jasno da hoću!
— Kak to more bit, restoran gdje se sjedi na podu i jede rukama ili drvenim štapićima! To nije higijenski!
— A i hrana je bila nekako sirova, sve neko lišće, alge, riža... srrrrk...
