pollitika Neovisni, ali ne i neutralni

U zadnje vrijeme me sve više mučiju pitanja kam ide naša domovina, no ne u vezi izbornih rezultata i naših političarima koji su se manje ili više blamirali

Sigurno se pitate kaj sad ovaj s tim misli i kaj bu opet bubnul.

Malo se bum vrnul u prošlost i sječanja na djetinjstvo iz kojeg su uvijek najviše sječanja ostala baš iz ovog godišnjeg doba.
Snjega je bilo uvijek puno i sanjkanje, sličuhanje i grudanje su bili na dnevnom redu a i delali smo sklizaljke koje su bile koji put i par metri dugačke.
Dolazili smo doma kad je več bil mrak i kad smo probali zvonit s prstima samo su se od hladnoče slamali, jel nije bilo snage u njima.
Bila su to poslje ratna vremena i odrasli su puno pričali a mi klinci u folu spavali a imali uha ko lepuh.
Onda nismo puno znali o tome kaj sve znači ali s godinama se sve po malo vrača i počinje shvačati.
Moj stari je volil prejti v birtiju i puno toga je i doznal. Posel mu je bil takav da je v birtiji dogovaral neke stvari u vezi posla.
Bil je kaj knjiga, i na večer je bil i razgovorljiv pogotovo kad smo imali posjetu. Puno ljudi koje sam poznaval je popapala noč, tak se je moj stari znal izrazit.
I posjeta je bila pričljiva i isto su padala imena.
U daljnjoj familiji je bil jedan Joža koji je nosil kratki kožni kaput i imal je uvijek kod sebe pištolj. Svakak ja sam uvijek bil znatiželjan i jedamput sam ga i zvlekel iz futrole. On je samo rekel ak me zanima nek mu velim prije i da bu on onda zvadil metke jel se onda nemre niš dogodit.
On je znal puno toga reči a i jemput je rekel mojem starom nek više ne priča jel nije baš zdravo.
Doznal sam da je puno ljudi pobeglo prek granice i da ih dosta nije uspjelo.

Prolazila su vremena i otišel sam i ja na taj famozni zapad i u tu hvaljenu demokraciju.
Nemrem reč da sam bil razočaran sa svim, ali je bilo i toga.

Kak svako ko je otišel van traži svoje ljude jel ga lovi nostalgija tak sam i ja tražil svoje.
No brzo sam shvatil da nisu svi moji i da se dela i te kak razlika.
Bilo je svakakvih gostiona i razni ljudi su se skupljali po njima. Bilo je takvih koji su se otvoreno izjašnjavali ko ustaše i pokušavali izvuči iz čovijeka njegovo mišljenje i uvuči ga u razgovor koji se je u jugoslaviji tretiral ko neprijateljski i strogo se kažnjaval.
Neki naivni koji su se upuštali u takve diskusije su imali problema kad su došli na dopust.

Bilo je i gostiona gdje su se sastajali četnici i jedamput sam ušel u jednu gdje su svi za velikim stolom imali šubare.

Među svim tim ljudima je bilo i pravih političkih emigranata. Uvijek sam se zapital, jel je moguče da se te ljude tretira ko ustaše i neprijatelje nečega.
Večinom su to bili nesretni ljudi puni ljubavi za Hrvatskom i s velikom nostalgijom.

No kak sve ide svojim putem tak sam se i ja oženil i dobil djete, ma ne ja moja bolja polovina.
Sve je zamrlo i ja se posvetil obitelji i poslu.
S vremena na vrjeme sam čul ovo ili ono jel nas Zagrepčana je fala bogu prešlo dosta van i kontakta je uvijek bilo, pogotovo kad su djeca krenula u školu i na dopunsku nastavu.

Mi smo svaku godinu išli na dopust doma ali nekima je to bilo nemoguče.
Ti ljudi su bili nesretni i djelomično povučeni u sebe.

Naj gorje je bilo kad je posle 71 došlo dosta mladih ljudi, večinom studenti i neki su i u Daimleru počeli delat.
Došel je i domovinski rat, došli su mnogi i dal sve od sebe, a neki i život.
Zatim su pokušali ponovo uspostavit onu pupčanu vrpcu koja svakog veže i nije im uspjelo.
Neki u domovini nisu to dozvolili i dan danas im nedaju niti usta otvorit.
Ti ljudi su danas uz svu našu samostalnost opet sami u tuđini i opet puni nostalgije i još uvijek s neograničenom ljubavi spram svoje domovine i gorje im je nego za vrijeme jugoslavije.

Svi mi volimo svoju domovinu i želimo joj naj bolje, svaki na svoj način.
Kaj je žalosno nemremo najti zajednički jezik koji bi nas pokrenul i usmjeril u budučnost.

Božić je, i svima su puna usta ljubavi, sjetite se koji put i njih.
Razmislite o tome jel su svi ti u tuđini zaslužili samo prezir i izbjegavanje od nas u komunikaciji.