pollitika Neovisni, ali ne i neutralni

Izvrstan post koji jezgrovito opisuje sve pravne dileme problema nezavisnosti Kosova.
Spomenuo si Južnu Ossetiju, zbog čega je Rusija vrlo osjetljiva na pitanje odvajanja Kosova (a naravno, ne treba zaboraviti i njihovo povijesno prijateljstvo), ali takvih problema ima i "bliže".
Recimo, problem baskijske manjine u Španjolskoj. Zatim je tu problem odnosa Valonaca i Flamanaca u Belgiji (iako bih rekao da je to ipak ponešto drugačija situacija).
A ultimativni problem te vrste je problem Kurda kojih ima 30-ak milijuna, i koji u većini žive na području četiri države - Turske, Iraka, Irana i Sirije (iako ih ima po cijelom svijetu), ali koji nikada nisu imali svoju državu a imaju tisućljetnu povijest kao narod.
Osnovno je pitanje - do koje razine ide pravo na nacionalno samoodređenje (npr. primjer Istre koji se spominje dolje u komentarima) ?
Istina jest da će biti vrlo teško pomiriti nezavisnost Kosova (koja će se desiti prije ili kasnije) s trenutnim postavkama međunarodnog prava, ali ko kaže da se i međunarodno pravo ne može mijenjati ?

O Kosovu i albanskom pitanju su povijesna i druga pitanja sustavno zamagljivanja u bivšim Jugoslavijama, pa je nedostatno objektivnih materijala na internetu.
Povjesničar Ivo Banac je to obrađivao davnije, o čemu su u SFRJ prvi put prikaz dali Božo Kovačević i drugi u časopisu Gordogan sredinom osamdesetih (nije na internetu).

Vezano je za stvaranje i raspad Jugoslavija, o čemu preporučam prikaz raspada SFRJ Dunja Melčić.

Iako je pristojnije duge izvatke linkati, ipak JEDAN IZNIMNI IZVADAK IZ SRPSKIH IZVORA, tekući internet blog forum B 92, str. 3, malo prije kraja:

"THB1NL (3 Februar, 2007 - 15:54)
Malo dopunske nastave za sve pacijente na ovom blogu.
Dubravka Stojanovic istoricar:
1912. godine u Prvom balkanskom ratu Srbija je vrlo brzo vojno ušla na Kosovo i ta teritorija vrlo brzo je pripojena srpskoj državi uz teritorije Sandžaka i dela Makedonije. Novine su tada bile pune patriotskih usklika, govoreno je da je osvećeno Kosovo, da je ostvareno Lazarevo obećanje, da je vraćena srpska srednjevekovna država i tako dalje. Tom patriotizmu u tom trenutku niko nije odoleo, pa čak ni večito cinični Skerlić. Međutim, dobitak te teritorije 1912. godine pokrenuo je u srpskoj skupštini 1913. godine jednu strašno zanimljivu raspravu, na koju mislim da smo dužni da se danas vratimo i da počnemo od nje kada razmišljamo o tome kako je Srbija uspela za jedan vek da izgubi deo svoje teritorije. Ta skupštinska rasprava vodila se oko teme koju su oni tada zvali - uređenje novih krajeva, dakle, kakav će se politički poredak uvesti na teritorijama koje su tada pripojene, dakle, na Kosovo, u Makedoniju i Sandžak. Vladajuća Radikalna stranka Nikole Pašića smatrala je da u tim novim krajevima treba da se uvede specijalni vojno-policijski režim, da su to krajevi koji nisu dovoljno kulturni, kako su govorili, da oni nisu dovoljno politički razvijeni, da se ustav Srbije, koji je zaista bio demokratski, ne može proširiti na te nove krajeve, da oni ne mogu dobiti pravo glasa, da ti novi stanovnici, a podsećam, to je bilo oko milion ljudi na Srbiju koja je pre tih ratova imala negde ispod 3 miliona ljudi, ona je sa tim novim krajevima dobila još jedan milion, dakle, radilo se o gotovo trećini stanovništva tadašnje Srbije.
Opozicija je vrlo žestoko ustala protiv takvog koncepta govoreći da su to građani Srbije, da ih moramo tretirati jednako, da oni moraju osetiti zadovoljstvo što više nisu u Osmanskom carstvu, što su sada ušli u sastav Srbije, da oni moraju dobiti politička prava, da se mora izvesti agrarna reforma, da ti ljudi dobiju vlasništvo nad zemljom. Da se mora čitav niz evropskih reformi tamo sprovesti da bi oni osećali neku vrstu zadovoljstva što su promenili svoj državni status. Ta rasprava trajala je nekoliko meseci i naravno kao pobednik iz te rasprave izašla je većinska i vladajuća Radikalna stranka Nikole Pašića i tamo je uveden poseban vojno-policijski režim. Dodatan problem bio je u načinu na koji je taj režim sproveden, jer niko od činovnika, niko od policajaca, niko od vojnika nije hteo da ide tamo. Hteli smo teritorije, ali nismo hteli njima da vladamo demokratski, evropski, civilizacijski, tako da se tamo odlazilo po kazni, pa bi kažnjeni činovnici, a činovnici su u Srbiji najčešće bili kažnjavani zbog korupcije, odlazili tamo da rade u opštinskim, poštanskim, železničkim i ostalim državnim poslovima. Kažnjeni policajci, koji su recimo tukli u Srbiji građane, pa su zbog toga bili kažnjeni su odlazili tamo, kažnjeni oficiri. I mi smo dobili jednu, ne samo u pravnom smislu posebnu upravu, jer ti ljudi nisu imali pravo glasa i na njih nije bilo prošireno važenje ustava Srbije, već smo dobili jednu kažnjeničku, legionarsku ekipu koja je sprovodila svoju ličnu volju, koju više niko nije mogao da kontroliše, jer su se ti ljudi samim tim što su po kazni bili poslati tamo, dodatno loše ponašali, jer su imali još i tu vrstu besa prema državi koja ih je na taj način kaznila.
Razmislimo samo na primer o tome šta je Austro-Ugarska uradila za svega 30 godina vladavine u Bosni i Hercegovini. Austro-Ugarska je ušla u Bosnu i Hercegovinu posle Berlinskog kongresa 1878. i 1808. je anektirala Bosnu i Hercegovinu. Za tih 30 godina u Bosni i Hercegovini je sagrađeno otprilike sve ono što i danas možemo u toj zemlji da vidimo, počevši od reprezentativnih državnih zgrada, do celokupne infrastrukture, svih puteva, železnice, svega modernog što i danas u Bosni i Hercegovini postoji. I zahvalnost stanovništva Bosne i Hercegovine prema Austro-Ugarskoj ostala je na neki način trajna i u istorijskom pamćenju Franjo Josif je ostao kao neka vrsta našeg cara koji nam je doneo vodu i kanalizaciju i puteve i zgrade i železnicu i tako dalje. Srbija je, dakle, 1912. na Kosovo, Sanžak i Makedoniju uvela vojni režim i nije uvela ništa od svega ovoga što sam pomenula, što se recimo desilo u slučaju odnosa između Austro-Ugarske i Bosne i Hercegovine. I zbog toga ja mislim da mi moramo da razmišljamo u tom pravcu, ako želimo da Srbija uspostavi neku kopču prvo sa sobom, a onda i sa ostatkom sveta, odnosno u čemu je problem Srbije da komunicira sa onim drugim. Srbija se tada povećala za ovu teritoriju koju pominjemo, a već 1918. godine ona je ušla u potpuno novi sklop sa narodima koje do tada nije poznavala, ušla je u Jugoslaviju, i to sa svojim konceptom centralizovane i unitarne države.
Taj koncept sudario se sa konceptima svih drugih naroda koji su smatrali da je Jugoslavija neko oslobođenje u odnosu na Austro-Ugarsku, da će njima biti bolje, da će dobiti demokratiju, da će dobiti agrarnu reformu koju sam već pomenula, da će dobiti više nacionalnih prava. I vrlo brzo, već pri izglasavanju vidovdanskog ustava oni su shvatili da će u novoj državi oni imati manje prava i manje demokratije i da nikada neće biti rešeno agrarno pitanje, i da nikada neće biti unifikovano školstvo te države, da se nikada neće uraditi ništa ozbiljno na zajedničkoj kulturi za svih tih 20 godina postojanja. I onda smo ušli u Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju, koja je posle u Srbiji shvaćena kao neka vrsta kazne zbog toga što je bila federativna, pa se kasnije, 80-ih, kada je došlo do buđenja srpskog pokreta, govorilo da je federalizacija i pravljenje tih federalnih granica bilo kazna za Srbiju. Dakle, federacija se nije razumela.
Nije se razumela Jugoslavija, nije se razumela federacija, nije se razumela decentralizacija, nije se razumeo onaj drugi. Tako da ja mislim da je taj raspad Jugoslavije, pa raspad Savezne Republike Jugoslavije, tj. ove zajednice Srbije i Crne Gore i sada sve ovo što se događa sa Kosovom, da je u stvari to pravi kraj tog suštinskog nerazumevanja onog drugog. Ja nemam sad sasvim odgovor kako je do toga došlo i u čemu je problem u komunikaciji između Srbije i svih drugih, ali jedan od mogućih odgovora jeste činjenica da, ako se prati taj kontinuitet političke kulture, mi možemo da vidimo potpuno izvitopereno razumevanje većine i manjine.
Srbija je, kada je nastala kao država u XIX veku, bila gotovo etnički homogena država, dakle, tu su 98 odsto živeli samo Srbi, prema tome Srbija u svom državnom okviru nije imala iskustvo sa drugima. Ona je bila etnički homogena i njeno prvo iskustvo s drugima i njen prvi problem s drugima počinje tek 1912. sa pripajanjem Kosova, Makedonije i drugih, kada smo dobili prvi put neko stanovništvo koje nije bilo isključivo srpsko, isključivo pravoslavno. Međutim, kada ja govorim o odnosu većine i manjine, ja ne mislim samo na odnos većinskog i manjinskog naroda, koji se pokazao kao nesrećan tokom ovog izmeštenog XX veka o kome danas govorim. Ja govorim i o odnosu političke većine i političke manjine, taj odnos je bio uvek pogrešan i postavlja se pitanje u čemu je tu problem. Jedan od problema sigurno dolazi od načina na koji se u Srbiji dolazilo na vlast. Izuzev u nekim slučajevima 1905. i 1906. godine, u Srbiji se uvek na vlast dolazilo prevratom i taj prevrat je uvek podrazumevao revanš, osvetu prema prethodnoj političkoj eliti koja postaje manjina. Dakle, nije postojalo iskustva regularnih i normalnih smena vlasti u kojoj je većina većina na jedan kratak rok, ali svesna toga da će postati manjina i da je to ciklus koji zapravo disciplinuje demokratiju i disciplinuje jednu modernu političku kulturu. Ne, kada se dođe na vlast onda je vlast potpuna, kada se s vlasti pada onda je osveta prema tebi, tvoje poniženje takođe potpuno.
To se može vrlo lako videti kada se čita bilo koji od istorijskih izvora, naročito kada se čitaju stenografske beleške narodne skupštine. Onda se vidi da većina sebi daje sva prava i ona može da izglasa šta god poželi i to najčešće čini uz ismevanje manjine, pa čak i uz glasno pevanje u skupštinskoj sali. Većina saopštava manjini da većina ima pravo da greši, većina saopštava manjini da ona može i da ima pravo da izglasa i nešto što nije po zakonu, jer tako misli većina. Na primedbe manjine da nema demokratije bez manjine, da je manjina legitiman deo demokratskog postupka, da nema ni jedne procedure koja ne uvažava manjinu i da se demokratija ne meri pravom većine već pravom manjine, većina je jednom prilikom izjavila, evo, izabrala sam jedan citat koji sam našla u Radikalskoj samoupravi - Manjina ima samo jedno pravo, kaže Samouprava, da sve svoje staranje upravi na to da i sama opet postane većina i dok taj uspeh ne postigne, mora se predati nemoći i isključenju. To je uvodnik vladinog lista Samouprava, i to je ono što je pre 15 godina onaj seljak rekao Vuku Draškoviću - Dođi na vlast, pa ću glasati za tebe. To je večito ponavljanje tog modela.
Onda vi taj model prebacite na proširenu Srbiju 1912-1913, onda vi taj model prebacite na Jugoslaviju, onda vi taj model prebacujete na vaš odnos sa Evropskom unijom, doduše, vi sad tu više niste većina, ali vi ste toliko izgubili odnos sa realnošću da vi sebe uporno vidite kao centar sveta i ne vidite više realno svoje mesto. I vi se onda nalazite u jednoj vrsti samoizolacije, to je ono o čemu smo mi više puta u Peščaniku razgovarali – da naš problem ni najmanje nije ni embargo, ni sankcije, ni izolacija spolja, da je naš problem ona izolacija iznutra. I što se više bavim istorijskim istraživanjema, ja postajem sve više svesna da je elita ta koja je sistematski tokom XIX i XX veka sprovodila tu vrstu izolacije i mi se zbog toga moramo zapitati zbog čega je to tako. Evo, možemo da uzmemo samo dve stvari koje su izgovorene tokom referenduma za Crnu Goru i samo njih da analiziramo.
Jedan vrlo liberalan mlađi političar koji se zalaže za nezavisnu Srbiju, mislim, on misli da je vrlo liberalan, u jednom intervjuu pre referenduma rekao je da Crna Gora treba da ode, da to želi njen narod, da Srbija treba da reši i problem Kosova na sličan način, ali je onda rekao - Tako je trebalo da se ponašamo i prema svima drugima i da ih pustimo da odu. Dakle, on koji sebe smatra mladim i liberalnim političarem i koji ima koncept nezavisne Srbije, za koji ja mislim da jeste moderan u ovom trenutku, misli da smo mi ti koji daju pravo drugima da odu, daju ili oduzimaju, sad već zavisi od političke pozicije u kojoj ste, ali u svakom slučaju vi ste ti, ne ti drugi narodi koji su neke odluke o sebi donosili demokratskim putem na referendumima, nego vi to pravo dajete ili uzimate. Dakle, vi sebi uzimate božanske prerogative u kojima vi odlučujete o sudbini drugih. Pa, sad, ako ste liberalni onda kažete - trebalo je da ih pustimo da idu."

Ne ulazeću u više pricipe, hrvatska državna politika prvi put ne pravi greške u susjedstvu i ponaša se diplomatski primjereno. Tema nije rješiva po nekom čistom načelu, Hrvatska nasljeđuje neke nepotrebne oscilirajuće nastupe i nasljeđe, nije ne samo član Kontaktne skupine nego niti EU i sličnog, u situaciji je ne otežati problem i tu situaciju treba uhodavati radi ovoga i još više radi slične ali za Hrvatsku bitno složenije i dulje teme - BiH. Radi se o temama koje će se rješvati dugo.
Niti recentni srpski niti recentni albanski izvori nemaju formulu za Kosovo, nju će tzv. međunarodna zajednica biti prisiljena s njima postupno stvarati i primjenjivati.

Sve treba pratiti i svim se treba baviti ali ovdje, možda prvi put, hrvatska manjkavost na međunarodnoj sceni pokazuje bolju stranu. Npr. Slovenci su bili agilni i sada imaju probleme.