pollitika Neovisni, ali ne i neutralni

V jučerašnjem dnevniku kratko su pokazali selo Stara Brela, kaj je v meni probudilo nostalgiju i sećanje na san koji radi nemara nisam ostvaril. Još je bil rat, i kak sam bil u Brelima na dopustu s celom obitelji, po običaju smo išli na izlete - jer najbolje s tim može pokazat djetetu kakva mu je domovina.
Tak smo krenuli jedan dan i na Biokovo i vidli prekrasno selo Stara Brela, koje se je uklopilo v podnožje planine ko jedno orlovsko gnezdo. Sam put do gore je doživljaj za sebe, a s vremena na vreme smo pogled okretali prema moru i uživali. Toga nema puno po svjetu. Bili smo svi oduševljeni, i kad smo se vratili u Brelu odma smo se raspitali kak to da je to sve zapušteno, jer tam niko ni stanoval.

I gle čuda! Među novim poznanstvom je bil i čovjek koji potiče iz tih istih Starih Brela. On nas je pozval da s njim opet prejdemo gore. Naravno dobili smo puno informacija, i sjedeći gore uz čašicu bevande doznali da je 1960-e to selo bilo pogođeno potresom, i da su ljudi dobili pomoć. Kak je atraktivnije napravit nekaj novog gradili su kuće uz more. Nije to ni za zamerit, jer si mogu zamislit da je gore v planini život puno teži neg uz more. Uz ostalo smo doznali da se neka od tih kućica može i kupit.

Kak u životu retko dojde do toga da se celoj obitelji nekaj dopadne, nama se je baš to dogodilo. Jedna od tih kućica se je svima dopala, i odlučili smo ju kupit. Nabavili smo adresu od vlasnika, i kak je bil momentalno nedostupan, a mi smo morali prejti (jer i godišnji imaju rok trajanja), od tog tada ni bilo niš. Došli smo natrag u Zagreb, a onda se dogodila Oluja, otišli smo v Stuttgart, počel ozbiljni život, puno posla.

Nakon nekog vremena padne mi na pamet moj san. Kupit jednu staru kuću na moru , malo dalje od celog cirkusa i uz poštovanje ambijenta i tradicije ju restaurirat. No cedulja, gde je bilo sve zapisano, je nestala. No, ni dan danas nisam odustal od takvog nekaj, i uvek me još svrbiju prsti makar sam bolestan.

No, sad o onom kaj sam štel reć. U spomenutoj kratkoj reportaži o Starim Brelima pokazali su kak su neki, koji su tam kupili stare kučice, jednostavno ignorirali tu mediteransku arhiktekturu i sve zabetonirali. Pokazano je par novih kuća, koje su vlasnici podigli, čak kat više od drugih. Jedna od tih slika mi je skoro natjerala suze na oči: Između dve nove se nalazi jedna stara, i to za kat niža i izgleda ko hrvatski radnik između dva novopečena tajkuna. Ljudi se buniju, čak su napravili prijave, ali niko od onih koji su birani od ljudi, i dobili su moć da možeju takvo nekaj sprječit - ne reagira.

Eto, tak se uništava kulturna baština! Pak jedan dan bumo plakali zbog nekog ko ne dela svoj posel kak treba. Sve zemlje koje imaju takve bisere znaju to cenit i čuvat, samo mi izgleda ne.