pollitika Neovisni, ali ne i neutralni

Zeleni se, naravno, zalažu za dekriminalizaciju lakih droga. Ja sam osobno za legalizaciju. Što ne znači, da mislim da je dobro uživati droge: osobno sam krajnje oprezan prema svim stranim supstancama, koje ulaze u moje tijelo. Uvlačiti u pluća produkte izgaranja organskih tvari ne može biti dobra ideja. Probao sam travu par puta kao mladić, ništa naročito, ne sviđa mi se. Ali stvar je prava na odabir.

Prije nešto godina bio sam na "Marihuana maršu", pa su me i intervjuirali i slikali za "iskon" - hm, nema više u arhivi, šteta - pa sam rekao, da je trava zabranjena zato, jer je za razliku od duhana, antikapitalistička.

Zoran Oštrić (Zelena lista)

Sanader je ovdje optužen za demagošku oštrinu prema drogi, a ne daješ mu kredit za nepopularnih 0 promila.
Alkohol kod nas ubija više nego droge, duvan i ratovi zajedno, a ima status kućnog ljubimca.

Arheologija droge

Ne postoji način da se utvrdi od kada ljudi koriste droge, odnosno psihoaktivne supstance, ali je sigurno da to rade prilično dugo. Razni narodi i plemena, od davnina su shvatali kakva dejstva na njih imaju i slabije i jače droge, pa su shodno uticaju narkotika i stvorili filozofiju uzimanja, doživljavanja i upotrebe opojnih biljaka. Droge su obično korišćene u religioznim i kultnim obredima, gde su određeni ljudi iz grupe pokušavali da stupe u kontakt sa bogovima, "donjim" svetom, preminulima, kao i da kontrolišu smrt, nesreću, vreme (fizičko i klimatsko), bolesti... No, droge nisu korišćene samo u obredima, već i svakodnevno, kao što je to slučaj sa stanovnicima Anda, koji od izlaska do zalaska Sunca žvaću lišće koke, a sa velikom sigurnošću u svakodnevne uživaoce droga možemo uvrstiti i skitske narode, koji se ni za života, ni u smrti nisu odvajali od konopljinog semena. Iz istorijskih i etnoloških opisa, kao i nekolicine arheoloških nalaza, čini se da konoplja stoji kao istorijski neprikosnovena droga i opijat.

Istorijski izvori nam govore da su droge korišćene i kao dodatna stimulacija u bitkama, posebno onima vođenim prilikom Krstaških ratova. Tom prilikom, evropski vitezovi susretali su se sa jednom posebnom islamističkom sektom - Asasinima, koji su konzumirali hašiš u ogromnim količinama i tako okuraženi kretali u boj. Evropski hroničari opisali su razna zverstva Asasina, ali je pitanje da li je i koliko to iskarikirano zbog poznatog, obostrano negativnog stava zvaničnih religija prema narkomaniji. Čak i u germanskoj mitologiji nalazimo neke "divlje ratnike" koji prihvataju životinjski bes putem vradžbina, ali ove primere ratničke ekstaze, kako je naziva Elijade, ne treba mešati sa šamanskom. Pored Asasina, korišćenje konoplje u vezi sa vojnim veštinama i ratovanjem nalazimo i u dalekoj Zemlji izlazećeg sunca, gde se vezivala za razvoj borilačkih veština nindži. Legende govore, da na samom početku učenja ovih veština, nindža sadi nekoliko zrnevlja konoplje. Iz dana u dan, nindža preskače stabljiku koja raste veoma brzo, tako da i nindža mora povećavati svoje sposobnosti.

Velik je broj mitoloških, folklornih, istorijskih i etnoloških svedočanstava o konzumiranju psihoaktivnih supstanci, ali je mali broj arheologa ozbiljnije obraćao pažnju na ovakve nalaze prilikom svojih istraživanja. U ovom radu videćemo nekolika arheološka svedočanstva o korišćenju opojnih i psihoaktivnih supstanci kroz istoriju.

Skiti, kanabis i 'kupatila za uživanje'

Prvi arheološki nalaz koji potvrđuje korišćenje konoplje dolazi iz Sibira, sa lokaliteta Pazarik, gde je ruski arheolog Rudenko godine 1929. otkrio grobnicu sa bogatom sahranom muškarca. Među brojnim grobnim prilozima, pronašao je i seme indijske konoplje. Zahvaljujući niskim temperaturama i stalno zaleđenoj zemlji (tzv. permafrost), čitav sadržaj groba je fantastično sačuvan, tako da su se na koži pokojnika mogle videti tetovaže grifona i ostalih fantazmagoričnih bića, bliskih ikonografiji stepskih konjaničkih naroda. Pored ostalih nalaza, Rudenko precizno opisuje i bronzani kotlić pun kamenčića i konopljinog semena, preko koga se nalazio mali "šator" u koga se uvlačila samo glava uživaoca, i koji je najverovatnije znatno pojačavao uticaj konopljinih isparenja. Takođe, u ovom grobu pronađena je i kožna kesica puna semena konoplje, a pored ove biljke, Rudenko pominje nalaze semena tamjana i korijandera, ali ne navodi precizno mesto nalaza. Sagorevanjem tamjana oslobađa se THC, glavni sastojak konoplje, koji u ovom slučaju ima blage psihodelične efekte. Na njegovo ritualno korišćenje nailazimo i na ostrvu Java, gde bi uživalac udisao isparenja tamjana i tako padao u neku vrstu transa. Za seme korijandera ne postoje slični opisi, ali je poznato da njegovi plodovi u velikim količinama sadrže aromatična etarska ulja.

Nalaz iz Pazarika.

Ako pogledamo sliku na kojoj je nalaz iz Pazarika, prepoznaćemo Herodotov opis skitskog parnog kupatila: "Dakle, seme ove konoplje uzmu i uđu pod svoje vunene pokrivače i bacaju ga na usijano kamenje, pa ono pušta miris i toliku paru kakvu ne možeš naći ni u jednom helenskom parnom kupatilu. Ovo je za Skite najomiljenije parno kupatilo i u njemu podvriskuju od udobnosti.". Osim toga što se Herodotov opis poklapa skoro u dlaku sa Rudenkovim nalazima, facinantno je i to, što gornji opis i sahrane u Pazariku vremenski deli samo 20 do 30 godina. Naime, Herodotova Istorija datuje se oko 450. godine p.n.e., dok su sahrane nešto mlađe i zahvataju period između 430. i 420. godine p.n.e.

Kožna vrećica puna konopljinog semena, sa predstavom bitke Grifona i neke pernate životinje.

Pored ovog nalaza, Rudenko je i u ostalim grobovima pronašao metalne predmete koji su, po njegovom mišljenju, korišćeni za pušenje konoplje, te napominje da je konoplja najverovatnije korišćena svakodnevno.

Skorašnji nalaz sahrane čuvene Ledene kraljice, potvrdio je Rudenkove navode, pošto su ruski arheolozi u grobu naišli i na ceremonijalnu posudu punu konopljinog semena, a analizom tekstila je utvrđeno da je odeća "kraljice" napravljena od konopljinih vlakana.

Odeća Ledene kraljice.

Droge u praistoriji

Ne može se precizno utvrditi vreme od kada ovi nomadski narodi, rašireni od Karpata do Mongolije, koriste konoplju i njene proizvode. Hronološki, čini se da je put širenja konoplje išao sa istoka na zapad, odnosno iz oblasti Kine i Koreje, gde konoplju nalazimo još u 3. milenijumu pre Hrista. U Indiji, upotreba konoplje potvrđena je i u svetim spisima - Atharva Vedama, koje se datuju u sredinu II milenijuma. Takođe, neki Indusi pominju konopljino lišće kao stanište "anđela čitavog čovečanstva", dok je kasnije, upotreba konoplje zaživela i u medicini. Da li su Skiti bili ti, koji su narodima zapadne Azije i većini naroda Evrope preneli znanje o uzgajanju i upotrebi konoplje? Odgovor može biti povrdan, pošto su ovi konjanici krajem 1. milenijuma pre Hrista nezadrživo nadirali ka Evropi.

Prvi konkretni dokaz o korišćenju kanabisa dolazi iz Izraela, gde su u grobu jedne žene, pronađeni i ostaci ove biljke. Sahrana se datira u 1.500 godinu p.n.e, a istraživači pretpostavljaju da je žena umrla na porođaju i da joj je konoplja davana kako bi olakšala porođajne muke. U Južnoj Africi, žene iz plemena Suto spaljuju cvetove konoplje pri porođaju, takođe iz razloga ublažavanja trudova.

U samoj Evropi, pored Skita koji se svakodnevno inhaliraju konopljinim isparenjima, u blizini Berlina, nailazimo na seme i lišće konoplje u jednoj urni, pronađenoj zajedno sa ostacima spaljenog pokojnika, datovanog u 500. godinu p.n.e.

Zatim, prilikom podvodnih arheoloških iskopavanja u Sredozemnom moru (ne pominje se tačna lokacija), pronađena je bala hašiša (!), a sam brodolom je datovan negde u 0. godinu. Da li je ovo svedočanstvo o organizovanoj trgovini narkoticima? To za sada ne možemo saznati, ali nije neverovatno da su Skiti bili glavni prodavci konoplje ostatku Evrope. U grobovima bogatih Skita pod velikim tumulima (tzv. kurgani), pronađen je veliki broj posuda, oružja i drugih predmeta uvezenih sa okolnih teritorija. U istorijskim spisima nema pomena o bilo kakvoj trgovini sa ovim plemenima, te se ova pretpostavka trenutno ne može potvrditi. Na kraju, sa velikom verovatnoćom možemo prihvatiti da su Skiti bili ti, koji su ostale narode Evrope upoznali sa "blagodetima" indijske konoplje.

Ipak, moguće je pretpostaviti i ranije korišćenje konoplje na evropskom kontinentu, doduše značajno indirektnije nego što je to slučaj sa Skitima. Na nekoliko neolitskih staništa u Srbiji, arheolozi su pronašli male zemljane lulice. Ovi nalazi, pronađeni u naseljima vinčanske kulture, stariji su 4.000 godina od prvog nalaza konoplje u Evropi. Naravno, ne može se potvrditi koje su biljke sagorevale u ovim lulama, ali je jasno da su neolitski vinčanci u časovima dokolice i opuštanja pušili neke travke. Na žalost, arheolozi ne obraćaju dovoljno pažnju na ovakve nalaze, pa se nameće pitanje da li je ovih lula bilo i više.

Nedaleko od širokih stepskih prostranstava, gde su se Skiti gotovo svakodnevno inhalirali konopljinim isparenjima, na istoku Balkana i obalama Crnog Mora, Pomponije Mel pominje narod Tračana kao one koji hodaju po oblacima. Prema Melu, Tračani su spaljivali ženske cvetove konoplje, kao i tamjan, kako bi u "magičnoj vrelini" pali u trans i igru u dimu.

Eleusinske misterije, klasični svet i halucinogeni

Kod starih Helena, koji su trgovali sa narodima koji su žvakali, jeli i spaljivali konoplju, nema konkretnih dokaza o njenom korišćenju. Prema nekim neposrednim podacima pri Eleusinskim misterijama, sveštenici i osobe posvećene u ove obrede koriste halucinogene pečurke i tamjan. Eleusinske misterije jedan je od najvažnijih ritualnih obreda u staroj Grčkoj i bilo je zabranjeno za učesnike da javno i detaljno pričaju o njima. Na žalost, ni danas ne znamo konkretne činjenice, što dodatak misterije i govori, već ostajemo u sferi pretpostavki da se pri Eleusinskim misterijama kao izvor psihoaktivnog stimulansa koristi sirova pečurka Agaricus muscaricus (u Srba poznata kao pupavka ili muhara), koja u sebi sadrži halucinogen psilocibin. Psilocibin deluje 10 minuta nakon konzumacije, a dejstvo traje od 5 do 10 sati, pri čemu osoba doživljava jake halucinacije - gledanje kroz zatvorene kapke, utisak napuštanja tela, putovanje kroz vreme... Pečurka je najverovatnije uzimana u tekućinama, gde se kombinovala sa alkoholnim pićima. Moguće je i da su žvakanjem ovih pečuraka, proroci čuvenih grčkih svetilišta davali vizije budućnosti.

Izgled halucinogene pečurke Agaricus muscaricus, vekovima korišćene širom Evroazije.

Veoma je indikativno da su pečurke kod različitih naroda (Grka, Indusa, srednjeameričkih i sibirskih plemena) u svom nazivu sadržale reč bog - Hrana Bogova, Božje meso... Ovim je sigurno opisivan doživljaj koga su pečurke proizvodile - a to je snažna halucinacija, te je moguće da sama hrana grčkih bogova, tzv. ambrozija, ima veze sa pečurkama. Agaricus muscaricus prikazana je i na nekim grčkim vazama, kao i na jednom etrurskom ogledalu, gde pored noge bradatog muškarca raste pečurka. Takođe, na Mediteranu nailazimo na spomen pića od mente (nane) sa dodatkom pečuraka. Verovatno je da su pića korišćena prilikom ovih rituala "obogaćivana" i opijumom, pošto većina antičkih pisaca pominje mak i opijum kao lekove, ili preparate protiv nesanice.

Antički narodi, posebno Grci, koristili su još jednu biljku koja sadrži jake intoksikante - mandragoru. Rimski botaničar Dioskorid u svom delu De materia medica, daje recept za upotrebu mandragore - "potopi korenje u vino i tako dobijen sok sačuvaj, i daj ga da izazoveš bezosećajnost onoga koji je posečen ili ispečen". I drugi antički spisatelji pominju mandragoru kao preparat dobar za uspavljivanje pacijenata pre operacije, a da je korišćena širom Mediterana potvrđuje i to što su je stari Egipćani smatrali poklonom vrhovnog boga Ra. U današnjoj Grčkoj, i dalje se odvija "ritualna žetva" ove biljke koja sadrži hiosciamin, skopolamin i hioscin. Čak je i veliki Šekspir pominje u svojim čuvenim dramama Romeo i Julija i Antonije i Kleopatra.

Mandragora, često vezivana za vradžbine srednjovekovnih veštica.

Plinije Stariji samo pominje konopljino ulje, i to kao lek za svakakve bolesti, dok Klaudije Galen, rimski fizičar, daje recepte za poslastice, gde se koriste seme i cvetovi konoplje, i opisuje kako se oni koji jedu ova jela osećaju "toplo i oduševljeno".

Keltski druidi ne izgledaju baš onako kao što su ih prikazali Gošini i Uderco u Asteriksu, pošto su Kelti poznati u istoriji kao krvoločan i ne tako pitom narod. Druidi su imali više funkcija - lečili su, proricali, bavili se magijom i astrologijom, ali u istorijskim spisima ne nalazimo puno podataka o konzumiranju opijata. Antički pisac Lukijan navodi da su druidi postizali ekstazu žvakanjem žira, dok se kod Frejzera nailazi na podatak o konzumaciji hrastovog lišća. Ovi podaci zvuče čudno, pošto ni lišće, ni plod hrasta ne bi trebalo da sadrže alkaloide, odnosno bilo koju vrstu psihoaktivnih supstanci. Sigurno je ipak, da su druidi koristili imelu, koju su smatrali "svetom biljkom", ali je ona u celoj Evroaziji poznata kao lek već hiljadama godina, a i ne sadrži nikakve psihoaktivne supstance. Ne može se sa sigurnošću potvrditi korišćenje opijata kod Kelta, jedino se može pretpostaviti da su koristili neku od pomenutih biljaka - pečurke, mandragoru, mak ili konoplju, ali se zna da su bili alavi na vino.

Asasini, Hiljadu i jedna noć i Budine trepavice

Pokret asasina osnovao je Persijanac po imenu Hasan al-Sabah krajem XI veka i prvobitno ga zamislio kao udruženje odanih, skoro fanatičnih pristalica, koji bi serijom politički motivisanih ubistava doprineli njegovim ličnim ambicijama. Vrhunac obuke potencijalnog asasina bilo je rukovanje nožem, sa kojim je trebalo izvršiti "prefinjene i umetničke" atentate, te prvo ubistvo koje se pripisuje Asasinima datira iz 1092. godine. Podatak o konzumiranju hašiša dolazi od Marka Pola, koji je putujući tuda 1271/72. godine, opisao proces inicijacije mladića u asasine:

... postoji tvrđava na ulasku u Vrt, dovoljno jaka da se odupre celome
svetu i ne postoji drugi način da se unutra uđe. U svom igralištu, On
(misli se na Starog Čoveka, učitelja) drži veliki broj mladeži iz cele zemlje,
godina 12 do 20, koji imaju osećaj za vojevanje. Onda ih On uvodi u njegovu
baštu, prvo im davajući piće, određeni napitak od koga se pada u duboki san...
Kada se znatno kasnije oni probude, zateknu sebe na mestu toliko divnom,
te cene da su u Raju... I, kada Stari Čovek odluči da ubije nekog princa,
on će reći nekome od ove mladeži: "idi i ubij tog i tog, a kada se vratiš,
moji će te Anđeli odvesti u Raj"...

Kao što vidimo, Marko Polo pominje određeni napitak, koji je najverovatnije bio bhanga, piće spravljeno od konopljinog ulja, koje je čak 3-4 puta jače od hašiša, tako da proizvodi jake ekstatičke doživljaje, prepune vizija. Posle smrti Hasana al-Sabaha, njegovi naslednici napravili su kompleksnije i čvršće ustrojstvo organizacije, gde je kroz neku vrstu inicijacijskog čina, svako saznavao koje ga dužnosti očekuju. Želeći što jaču disciplinu, pored konzumiranja hašiša, odnosno bhange, vođe Asasina još više se vezuju za Islam i kroz fanatične priče o životu proroka i muslimanskih junaka ohrabruju svoje pristalice da se ne plaše nikoga i ničega. Kao fanatični islamisti, asasini su krenuli u rat protiv krstaša, kojima je posebno omražen bio tadašnji asasinski vođa Rašid Din Sinan, koji je kod hrišćanskih hroničara ostao upamćen po nadimku Starac sa planine. U vreme najžešćih borbi protiv hrišćana, asasini su brojali armiju od preko 50.000 ljudi. Ipak, pokretu asasina najžešći udarac zadali su Mongoli godine 1260, dok su 1272. definitivno zatrti od nekog sirijskog sultana.

Primer asasina, najverovatnije je i prvo svedočanstvo o korišćenju droga i opijata u manipulativne svrhe velikih grupa ljudi. Pošto su prilikom iskorenjivanja ove sekte Sirijci i Mongoli spalili i njihove knjige i druge zapise, podatke o njima dobijamo samo od njihovih protivnika, što možda stvara donekle lažnu sliku. Niko se nije zapitao šta je jedan asasin radio kada nije bio pod uticajem narkotika, odnosno, da li je hašiš samo davao dodatnu stimulaciju prilikom borbi, a ne večitu i slepu odanost, kako to navodi većina hroničara. Odgovor na to možemo pronaći u samom islamu, gde je korišćenje indijske konoplje (od koje se dobija hašiš, a od meksičke - marihuana) dozvoljeno, za razliku od alkohola, čija je konzumacija zabranjena. Konoplja i hašiš, bili su intenzivno korišćeni u muslimanskim zemljama, o čemu svedoče i spisi Ibin Baitara, putopisca i botaničara, koji precizno opisuje uzgoj i korišćenje konoplje kod muslimanskih lekara i fakira. On navodi da uzimanje hašiša, bilo jedenjem, odnosno žvakanjem, ili kroz piće, dovodi do uzbuđenja, razdraganosti i ludosti. Na kraju, potvrdu široke upotrebe hašiša u islamskim zemljama nalazimo i u legendarnom bajkovitom spisu Hiljadu i jedna noć, gde je verno prikazana priča o dva čoveka koji žvaću hašiš.

Da li ste se ikada zapitali šta su američki Indijanci pušili u čuvenoj Luli mira? Arheolog Bil Ficdžerald otkrio je prilikom arheoloških iskopavanja u Ontariju nekoliko lula koje datiraju iz vremena pre dolaska Evropljana. Hemijskim analizama, utvrđeno je da pored nikotina, u ostacima smole postoji i osnovni alkaloid konoplje - THC-9 (tetrahidrokanabinol). Ova hemijsko-arheološka istraživanja, potvrđuju i navode Žaka Kartijea, prvog evropskog istraživača Kanade, koji je u svojim opisima naveo i to, da stanovništvo gaji i koristi konoplju.

Svoj proizvod, arapski trgovci su prodavali stanovnicima zapadne Afrike i Madagaskara. Evropski putopisci opisuju neka afrička plemena iz oblasti reke Kongo, "koji puše konoplju, koju i uzgajaju, u lulama dugim i po čitav metar". Pored konoplje, afrički narodi koriste i biljku kat (Catha edulis) koju žvaću, te se navodi da je biljka pre korišćena individualno, nego u organizovanim plemenskim ritualima. Egipćani su koristili kat kako bi izazvali apoteozu, odnosno, uzdigli se iz ljudskog u božje. Zanimljivo je da su Arapi zabranjivali upotrebu ove afričke biljke, dok pored hašiša, od psihoaktivnih biljaka takođe koriste mandragoru. Čaj ili lišće kata poseduje jake hemijske supstance koje izazivaju raznolike halucinacije.

Prvo pominjanje konoplje na teritoriji Iranske visije potiče iz VI veka p.n.e, gde se naziva i carsko seme, ali je verovatno da su persijska plemena pored konoplje, još od ranije poznavale upotrebu maka, odnosno opijuma. Konoplja je korišćena u vidu ulja, koje je bilo glavni sastojak ritualnog pića bhange. Pored konoplje, razna arhajska plemena raširena na velikim prostranstvima Evrope i Azije od davnina koriste opijum. On se dobija zasecanjem nedozrelih čaura maka, iz kojih se potom sakuplja bela tečnost, koja se na vazduhu pretvara u smolu bogatu psihoaktivnim derivatima. Sumeri su na glinenim tablicama opisali proces dobijanja opijuma iz maka još 4.000 godina pre nove ere. Jedna indijska legenda nastanak opijuma vezuje za mak, koji je pak nastao na mestu gde su Budine trepavice pale, pošto ih je čupkao da ga san ne bi savladao. Indijski sveštenici su uzimanjem opojnih supstanci pokušavali dostići nirvanu i uzdići se iznad smrti, pošto su mađijski letovi i uspenja na nebo najvažniji oblici narodnih verovanja ovih naroda. Ta letenja kao ptica i trenutno prelaženje velikih rastojanja, deo su magijskih rituala budizma i hinduizma, usko povezanih sa konzumacijom pečuraka, konoplje, opijuma, mandragore...

Sloveni, konoplja i mandragora

U srednjovekovnoj Evropi, listovi, cvetovi i seme konoplje su korišćeni kao lek i kao dodatak jelima. Često i lako uzgajana biljka, konoplja je svoje mesto pronašla i u ishrani, te se širom Evrope pominju razne kaše ili supe od konoplje. U Poljskoj i Litvaniji konzumira se prilikom Božića supa od konoplje, a u Letoniji i Ukrajini, takođe ritualno, jede se kaša od konoplje. Ipak, verovatno je da se hrana spravljana sa konopljom konzumirala iz pukog siromaštva, kao što je to danas slučaj sa zabitim krajevima Indije.

Veliki je broj arheoloških dokaza o korišćenju jakih halucinogena kod andskih kultura. Na ovoj predstavi vidimo šamana nekog manjeg andskog plemena (Inke su nastale tek kasnije), kako drži San Pedro, kaktus iz koga se dobija meskalin. Tradicionalno, u ovim kulturama rašireno je verovanje da se šaman (kurandero) može pretvoriti u životinje, te se ovde primećuje kosa sačinjena od zmija i pandže i očnjaci jaguara. On nije samo lekar, već posreduje između ljudi i bogova, tumači snove i vizije, sukobljava dobro sa lošim, brani celo pleme, upravlja vremenom, gleda u budućnost... Meskalin je najčešće uziman u tečnom stanju i korišćen je prilikom različitih rituala, a kao jak halucinogenik izaziva vizije "paralelnog sveta", putovanja kroz prostor i vreme, telepatske sindrome...

Postoje neki nesigurni podaci da Sloveni još od davnina koriste konoplju. Ipak, ne nalazimo istorijske ili arheološke podatke, ali se zapaža konstantno prisustvo u folkloru raznih slovenskih plemena - Poljaka, Čeha, Rusa, pa čak i Srba. Takođe, na teritoriji Balkana poznato je da su žene svoju decu uspavljivale čajem od maka. Verovatno je da su Sloveni u prapostojbini, kada su živeli blizu nomadskih stepskih plemena bili upoznati sa gajenjem i konzumiranjem konoplje. Kod Slovena, isto kao i kod Germana, poznato je korišćenje mandragore - zeljaste biljke sa korenom nalik na figuru čoveka, koja je oduvek korišćena pri vračanju i narodnom lekarstvu. Koren je otrovan, ali i jak intoksikant, kao i pečurka Agaricus muscaricus. Ko je imao priliku da pročita izuzetni roman Karlosa Fuentesa Terra Nostra, mogao je i u ovom literarnom delu pronaći izvanredne opise mandragore i njenog dejstva.

Mnogi srednjovekovni komplikovani medicinski preparati sadrže seme konoplje, dok su neki lekari preporučivali konoplju i protiv bolova. Iz XIV veka datira zapis iz baptističke bolnice Sv. Jovana o nabavci 36 galona (oko 160 litara!) konopljinog ulja. Nešto docnije, u XVII veku, u jednoj knjizi o biljkama, konoplja se pominje kao lek za grudobolju, srčane i crevne probleme, kao i sredstvo protiv krvarenja, odnosno kao koagulator.

Pejot (poznat i kao nahuatl ili pejotl) takođe je kaktus koji sadrži halucenogene supstance, te je jedina razlika u odnosu na San Pedro ta, što je neuporedivo manji i što raste samo na teritoriji Meksika i juga SAD. Pored halucinogenih alkaloida hordenina i tiramina, ovaj kaktus poseduje antibakterijska svojstva, pa su srednjeamerička plemena cedila sokove pejotla u svoje rane kako bi smanjili bol i zacelili ranu. Pejot se koristio pomešan sa nekim tečnostima, ili putem žvakanja osušenih delova, u kojima je sadržaj psihoaktivnih supstanci znatno manji. Prilikom posebnih rituala, šamani nekih plemena svoje vizije prenosili su u obliku ručno tkanih ćilima, torbi ili delova odeće, čije predstave vidimo na slici. Treba zapaziti zanimljiv kolorit ovih rukotvorina, pošto su sve boje izrazito jake, a postoje i određene neuobičajene predstave, poput sunca sa zelenim kapljicama. Pejot je snagu svojih halucinogenih tvari povećavao sa godinama svog rasta, te su veći kaktusi među indijancima nazivani "božjim". Ceo ritual je posvećen komuniciranju sa bogovima i rešavanju određenih plemenskih problema. Veruje se da je pejot kod ovih plemena korišćen još od praistorije, dok je najverovatnije bio i prodavan severnim plemenima, gde zbog hladnije klime nije mogao uspevati.

Nova "inkvizicija" i moderni rat protiv droge

Korišćeni mahom pri obredima i ritualnim radnjama, narkotici su milenijumima pomagali vračevima, svetim ljudima i vešticama u tumačenju, kako prirode, tako i ljudske psihe i ponašanja. Većina prirodnih narkotika i danas se upotrebljava, ali na sasvim drugačiji način i potpuno drugim povodom nego ranije. Može se primetiti da tokom istorije niko konoplju ne puši, osim možda naših Vinčanaca. Skiti su je inhalirali, Arapi žvakali i pili, Indusi takođe pili, neki čak i jeli...

Ma koliko dugo ljudi koriste opijate, toliko vremena i postoje druga mišljenja, odnosno protivnici konzumiranja narkotika. Na nekoliko mesta u istoriji nailazimo na primer demonizovanja narkotika, pa se u Indiji jasno razlikuju "čisti" šamanski trans i šamansko pijanstvo. Neki hinduistički sveštenici koriste narkotike kao zamenu za izvorni trans, te ovo korišćenje dovodi i do opadanja šamanske tehnike, a samim tim i do povezivanja šamana sa đavolom. Godine 1620, inkvizitori sa teritorije Srednje Amerike pominju pejot kao biljku suprotnu čistoti i iskrenosti Katoličke crkve i optužuju je da je pod kontolom samog Đavola, pošto navodi ljude na iskrivljene slike, fantaziranja i predstave koje dovode do divinizacije nekog drugog.

Izvesni emir Šejkuni iz Arabije, na kraju XIV veka, naredio je paljenje svih polja konoplje, hapšenje i zatvaranje ljudi koji je koriste, te su emirovim zakonom svi korisnici hašiša trebali biti kažnjeni vađenjem zuba. Uz sve napore i veliki broj kažnjavanih narkomana, broj korisnika se povećavao u periodu od 15 narednih godina.

Danas, u okvirima globalne civilizacije, korišćenje droga i narkomanija socijalno su neprihvatiljivi. Postoje brojni i ubedljivi razlozi za ovu proskribovanost, ali to sve nije predmet ovog rada. Ipak, ma koliko i šta imali protiv narkotika, moramo se podsetiti da bi bez njih svetska umetnost bila siromašnija za neka izuzetna dela. Možda ova teza zvuči paradoksalno, ali npr. u Parizu su, sredinom XIX veka pesnici, slikari i umetnici osnovali Klub ljubitelja hašiša. Bez intezivnog korišćenja konoplje, Bodler verovatno ne bi pisao (barem ne u takvom obliku) svoju poeziju, Delakroa nacrtao svoja dela - daleke preteče impresionizma. Bez meskalina, Kastaneda ne bi iznedrio Orlov dar, Haksli Vrata percepcije...

Početkom XX veka, heroin i kokain bili su medicinski zvanično (!) priznati medikamenti. Čak postoji i potvrđena priča o Ajnštajnu, koji je, uz dozvolu i kontrolu lekara, isprobao dejstvo jedne snažno halucinogene droge. Kraj istog veka svet je dočekao uz globalne fenomene i probleme "crnih" finansijskih giganata, narko-kartela i izrazito raširene narkomanije.

O, tempora, o, mores...

Vojislav Filipović
student 4. godine arheologije
Beograd

Napomena (za sve one kojima droge ipak deluju primamljivo)

Korišćenje narkotika, između ostalog, može izazvati: halucinacije, paranoju, depresiju, šizofreniju, hormonske poremećaje, pobačaj, rađanje nakaznog potomstva, ubilačke i samoubilačke nagone, srčane probleme ("preskakanja", tahikardije i infarkte), probleme rada unutrašnjih organa, rak pluća i drugih organa, tuberkulozu, duševne bolesti, epilepsiju, moždane poremećaje, komu... i - smrt.

Preporučena literatura:

• Blum, R. H. et al. 1969. Society and Drugs. Vol. I. San Francisco: Jossey - Bass Inc.
• Elijade, M. 1990. Šamanizam i arhajske tehnike ekstaze. Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.
• Frejzer, Dž. Dž. 1992. Zlatna grana (proučavanje magije i religije). Beograd: Alfa i Draganić.
• Herodot. 1988. Istorija (Preveo Milan Arsenić). Novi Sad: Matica srpska.
• Reč, K. 1996. Rečnik svetih i magijskih biljaka. Beograd: BABUN.
• Morgan, L. H. 1981. Drevno društvo. Beograd: Prosveta.

IZVRSTAN ČLANAK !!!

I sad zamišljam scenu kao kad je onomad Banac u "Nedjeljom u 2" prije dobrih 10 godina, Stankoviću na direktno pitanje mrtav hladan u lice rekao "Hrvatska je izvršila agresiju na Bosnu".

Stanković: "Da li ste ikad zapalili joint ?"

Milanović: "Naravno da jesam"

Stanković: "I, kako je bilo"

Milanović: "A bilo je SUPER, kakvo bi drugačije moglo biti. A jeste li Vi, Aleksandre ikad probali joint ?"

Stanković: "Hm, ammm, ummm ... nisam"

Milanović: "Aleksa, AJDE NE SERI"

;-))))